Ingeborg Bahman - Pesme
INGEBORG
BAHMAN
NA PLEVI
PORUGE
Ne kažem: to
beše juče. Sa bezvrednim
letnjim novcem
u džepovima mi opet ležimo
na plevi
poruge, u jesenjem manevru vremena.
Bekstvo letom
ka jugu ne koristi
nama k’o pticama.
Večerom plove mimo mene
ribarske barke
i gondole, i ponekad me
pogodi parče
mermera sitog od sna,
tamo gde sam
ranjiva – u oko – svojom lepotom.
U novinama
čitam mnogo o hladnoći
i posledicama
njenim, o budalama i mrtvacima,
o prognanima,
ubicama i mirijadama
ledenih santi,
ali malo o onom što mi godi.
A i što? Pred
prosjakom što dođe u podne
zatvaram
vrata, jer nije rat, i čovek može
da uštedi sebi
taj prizor, ali ne
pod kišom
neveselo umiranje lišća.
Hajde da
putujemo! Hajde da ispod čempresa
ili ispod
palmi, ili u gaju pomorandži
gledamo po
sniženoj ceni zalaske sunca
kojima ništa
nije ravno! Hajde da zaboravimo
neuzvraćena
pisma jučerašnjici!
Vreme čini
čuda. Ali kad dođe u loš čas,
sa kucanjem
krivice; mi nismo doma.
U podrumu
srca, budna, nalazim sebe opet
na plevi
poruge, u jesenjem manevru vremena.
(B.Živojinović)
OBJASNI MI,
LJUBAVI
Tvoj šešir
tiho se diže, pozdravlja, lebdi na vetru,
nepokrivena ti
glava oblake ganu,
srce je tvoje
zabavljeno drugde,
novim se jezicima
uče tvoja usta,
trava
trepetljika sve više osvaja predeo,
leto
raspaljuje i gasi zvezdasto cveće,
slep od
pahulja ti dižeš svoje lice,
smeješ se,
plačeš, od samog sebe propadaš,
šta ti se može
još desiti –
Objasni mi,
ljubavi!
Paun, svečano
začuđen, širi rep,
golub kostreši
svoju ogrlicu,
vazduh se
proteže, prepun gukanja,
kriči patka,
sva zemlja divlji med
usrkuje, pa i
u krotkome parku
svaku je leju
obrubio zlatan prah.
Rumeni se
riba, pretiče ceo roj,
sunovraća se
kroz pećine u korale.
Škorpija igra
plašljivo po zvuku
srebrnog
peska. Izdaleka insekt
oseća miris
najdivnije svoje;
da mi je samo
čulo koje on
ima, i ja bih
osetila kako
pod oklopom
joj prelivaju se krila
i krenula k
dalekoj vreži jagoda!
Objasni mi,
ljubavi!
Voda zna
govoriti,
talas za ruku
uzima drugi talas,
u vinogradu
bubri puce i pada.
Kako iz doma
bezazleno izlazi puž!
Kamen je kadar
da drugi kamen smekša!
Objasni,
ljubavi, ono što ja ne umem:
Zar da se celo
ovo kratko i grozno vreme
jedino s
mislima družim, a da sama
niti upoznam
što drago, niti što drago učinim?
Mora li čovek
da misli? Zar niko
ne primećuje
da on nije tu?
Ti kažeš:
drugi duh računa na njega...
Ne
objašnjavaj. Ja vidim daždevnjaka
Kako kroz
svaki plamen ide.
Nit ga jeza
goni, nit ga išta boli.
(B.
Živojinović)
ODGOĐENO VREME
Stižu
okrutniji dani.
Do opoziva
odgođeno vreme
pomalja se na
vidiku.
Uskoro moraš
zavezati cipele
i oterati pse
u primorska dvorišta.
Jer su se
utrobe riba
ohladile pod
vetrom.
Ubogo svetlost
vučca gori.
Tvoj pogled
krči put kroz maglu:
do opoziva
odgođeno vreme
pomalja se na
vidiku.
No onamo tvoja
voljena tone u pesak,
on se penje uz
njenu lepršavu kosu,
prekida joj
reč,
naređuje joj
da ćuti,
zatiče je
smrtnu
i voljnu za
rastanak
posle svakog zagrljaja.
Ne osvrći se.
Zaveži cipele.
Oteraj pse.
Baci ribe u
more.
Ugasi svetlost
vučca!
Stižu
okrutniji dani.
(B.
Živojinović)
