Đuzepe Ungareti / Giuseppe Ungareti
ĐUZEPE UNGARETI,
„OSEĆANJE VREMENA“; preveo Milan Komnenić
Đuzepe Ungareti
AGONIJA
Umreti kao ševe
zaluđene
opsenama
Ili kao prepelica
preletev more
što mre u prvim
šipražjima
jer ne želi
više da poleti
Ali ne živeti u
tugovankama
kao štiglic oslepeli
ZATRPANA LUKA
U nju ulazi pesnik
i na svetlost izlazi sa
svojim pesmama
koje rasipa
Od te poezije
ostaje mi
samo jedno ništa
sa nedosežnom tajnom
(Mariano, 29.jun 1916.)
PUSTINJA
Lepet krila kroz
sumaglicu
preseca muk u pogledima
Na vetru se kruni koral
žeđi za poljupcima
Belasa se rasvit
Život preliva se moj
kroz preplete čežnji
Zrcalim strane sveta
s kojima sam drugovao
i naslućujem pravac
Putovanju na milost do
smrti
Zastanemo da odsnimo
Sunce suši suze
Pokrivam se mlakim
pokrovcem
od zlatnog lana
Sa ove zaravni pustošne
na rukama se izdižem
ka lepšem vremenu
(Ćima Kvatro, 22.
decembra 1915.)
BDENJE
Cele noći
skljokan ukraj
jednog druga
razmrskanog
čija usta škrgutava
u pun mesec zjape
a navala krvi
iz njegovih ruku
prodire
u moj muk
pisao sam
pisma puna ljubavi
Još nikada
nisam tako
za život vezan bio
(Ćima Kvatro, 23.
decembra 1915.)
NA POČINKU
Ko će me pratiti kroz
polja
Sunčeva srma pršti
u kapima vode
po mekoj travi
Ostajem pokoran
ćudima
vedrog bezmerja
Planine se protežu
kroz ljubičastu
izmaglicu
i lelujaju s nebesima
A gore na lakom svodu
čarolija se rasula
Padam u sebe
Smrkavam se u svom
leglu
(Versa, 27. aprila
1916.)
MENA NA ORIJENTU
Kroz drhtureću mekotu
osmeha
slutimo da nas zahvata
vrtloženje želja
brizgajućih
Sunce nas bere
Sklapamo oči
da vidimo kako jezerom
plove
osećanja bezmerna
Potom se vraćamo zemlji
da pečat utisnemo ovim
telom
što nas sada pritiska
suviše
(Versa, 27.aprila 1916.)
POSUSTALOST
Srce je rasulo
krijesnice
uždilo se i zgasnulo
po listovima i travama
sricao sam
Rukama davao oblik
zemlji
oglašenoj zrikavcima
glas se dizao
iz srca stišalog
Voli me ne voli me
zastrt sam krasuljcima
korenje pustio
u natrulu zemlju
rastao sam
kao turčinjak
na usukanoj stabljici
ubran sam
u glogovom žbunu
Danas
sličan Soči
gnezdim se
u sipkastoj pržini
prelivenoj suncem
i pretvaram se
u let oblaka
Napokon potpuno
razuzdan
obično stvorenje
zastrašeno
ne odbraja srcem vreme više
ni mesta ni vremena
nema
i srećno je
Na usnama mi je
poljubac mermerni
(Versa, 21. maja 1916.)
TEGOBA
Ovaj seljak
uzda se u kolajnu
svetog Antonija
i krepko korača
dok ja samu i golu
bez opsene
nosim svoju dušu
(Mariano, 29.juna
1916.)
BRAĆA
Iz koje ste pukovnije
braćo?
Reč drhturi
u noći
List tek napupio
U vazduhu što se grči
nehotičan gnev
čoveka što se suočio
sa svojom
trošnošću
Braćo
/Mariano, 15.jula
1916./
SLABAŠNI SAM STVOR
Kao taj kam
sa svetog Mikelea
tako studen
tako hrapav
tako ispošten
tako tvrd
tako posve
beživotan
Kao taj kam
i plač je moj
koji ne vidite
Smrt se
snosi
življenjem
/Valonćelo di Ćima
Kvatro, 5.avgusta 1916./
U POLUSNU
Skolila me silovita noć
Vazduh je izrešetan
kao čipka
plotunima iz pušaka
a ljudi su sabijeni
u rovove
kao puževi u kućice
I meni se čini
da mnoštvo
zamorenih klesara
nabija kaldrmu
od vulkanskog kamena
po mojim drumovima
i da ih čujem
ne videći ih
u polusnu
/Valonćelo di Ćima
Kvatro, 6. avgusta 1916./
REKE
Naslonjen na ovo
kljasto stablo
napušteno u vrtači
po kojoj je popala
čama kao u cirkusu
pre ili posle predstave
gledam
kako oblak nečujno
promiče preko meseca
Jutros sam se opružio
u urni vode
i počivao
nalik relikviji
Soča me brzajući
glačala
kao neki od svojih oblutaka
Kosti sam svoje
uspravio
i poput akrobate
pošao
po vodi
Sklupčao sam se
kraj svoje odeće
kaljave od ratovanja
i nalik beduinu
počeo se klanjati
dočekujući sunce
Ovo je Soča
i ovde sam jasnije
naslutio da sam
poslušno vlakno
svemira
Muke moje nastaju
kad pomislim
da nisam
u opštem saglasju
Ali one tajnovite
ruke
koje me oblikuju
pružaju mi
retku
sreću
Preturih preko glave
godine mnoge
svog života
Ovo su
moje reke
Ovo je Serkio
iz koga su
možda dve hiljade
godina
crpli
moj otac i moja mati
moj soj seljački
Ovo je Nil
koji je video
kako se rađam i rastem
i kako plamtim
iskrenošću
po širokim ravnima
Ovo je Sena
u njenim mutninama
izmešao sam se
i razaznao
To su moje reke
sabrane u Soči
To je moja čežnja
što iz svake
nadolazi
u ovom času noći
kada mi se sopstveni
život
čini kao krunica
od tame
/Kotići, 16. avgusta
1916./
HODOČAŠĆE
U zasedi
u ovom grobu
od ruševina
satima i satima
vucarao sam
svoju kost i kožu
zguljenu glibom
kao đon
ili glogova bobica
Ungareti
čoveče patnje
dovoljna ti je iluzija
pa da postaneš hrabar
Neki reflektor
tamo podalje
sabija more
u magluštinu
/Valonćelo del Albero
Izolato, 16. avgust 1916./
ČAMOTINJA
Uklješten između dva
kamena
sahnem
ispod ovog
posivelog svoda
nebeskog
Staze što se mrse
zaokupljaju moje
slepilo
Nema ništa jalovije
od ove čamotinje
A nekada nisam znao
da i nebo s večeri
kada sahne
ipak nešto znači
Na mom afričkom tlu
što ga utoljava bruj
rasut
zrakom
obnavljam se
/Valonćelo del Albero
Izolato, 22.avgusta 1916./
LEPA NOĆ
Kakva se to noćas
uzvija pesma
od kristalnog odjeka
srca
što tka
zvezde
Kakva svetkovina navire
iz svadbenog srca
Bio sam lokvica
pomrčine
U ovom času
grizem nebesa
kao dete bradavicu
U ovom času
opijen sam Svemirom
/Devetaki, 24. avgusta
1916./
SKRUŠENOST
Sa svojom glađu vučjom
telo svoje kao u ovčice
polako iskrećem na bok
Jer ja sam
kao trošna barka
i kao pohotan okean
/Lokvica, 28. septembra
1916./
SAN MARTINO DEL KARSO
Od ovih kuća
ostalo je tek
nekoliko patrljaka
od duvara
Iz tolikih kuća
bliskih srcu mom
niko živ
nije pretekao
Ali u srcu
nijedan krst ne
nedostaje
A moje srce je
zemlja najrazorenija
/Valoćelo del Albero
Izolato, 27.avgusta 1916./
ČEŽNJA
Kad
noć se belasa svitajna
u premaleće
i uretko
poneko promine
Nad Parizom se gusne
tmurna boja
plača
Na uglu
mosta
promatram
neizmerno ćutanje
neke devojke
vitkostruke
Naši
jadi
spajaju se
I kao da su minuli
ostajemo
/Lokvica, 28. septembra
1916./
Prevod Milan Komnenić
