Bronjislav Maj
Bronjislav Maj (Bronislaw Maj, 1953)
*
Najzad ne da se o tome
ćutati, moram da kažem
zašto ćutim: o bedi i
cinizmu, o smrti
dvolično prirodnoj i
koja čuva sve privide
života, o beznađu i
poniženju.
Ćutim jer nikad neću
biti jedan od onih
što su od toga načinili
za sebe temu, kravu muzaru,
zlatni rog izobilja –
virtuozi očajanja i sinovljeg bola,
majstori aluzija i
histeričnih žalopojki.
Od toga žive:
licitirajući patnju, papirnom pobunom
dižući prašinu u
bibliotekama na plaćenim večerinkama.
Od toga žive: lažući
mladim čistim srcima koja krvare
na njihovu viku
moduliranu tako vešto da se u njoj čuje
ono što se želi čuti:
otadžbina, otadžbina, otadžbina...
Neću da budem jedan od
njih. Ma imao uvek da budem
sam, sa žigom
ravnodušnoga ili izdajice.
Nek me ne napušta
pokornost i stid.
Nek me ne napuštaju
poštovanje i briga. Prezir
prema budalama i
pamćenje nepravde ispunjavaju me
ćutanjem.
*
Svet, ceo i nedeljiv,
počinje na krajevima
mojih ruku. Vidim ga
stojeći u prozoru: zelene tornjeve
Skalke i Vavela, kupolu
Svete Ane, dalje tamnomodra
brda, jer tako šuma izgleda
pred veče, iza njih su
druge doline prekrivene
gradovima, i još novi gradovi:
iznad reka, na
prostranim ravnicama što se spuštaju
prema moru, iza kojeg
je drugo more, oštri mrki
vrhovi, klanci, putevi,
domovi ljudi ne drugačiji od moga
doma. Disanje koje mi
ispunjava usta, pluća, krv, samo je
delić – moj samo za
trenutak – celokupnog vazduha
što okružuje svet:
nedeljiv. Vidim ga – znam da je
odmah tu, nadomak
ispružene ruke, toplina daha.
Ostalo je samo količina
kilometara, krhkost pogleda – nebitno
u razmerima duha i
srca. I tu odmah
kraj mene, na nekoliko
ulica dalje, na velikom
trgu punom ljudi, moj
brat puca
u moga oca, tu, nadomak
ruke.
I tako: ne s treskom
nego s cviljenjem, jeste.
1981.
*
Ovde posle celodnevnog
idenja
putem kroz sredinu šume
znam o sebi već samo
sve ono
što moram da znam –
osećam
kako je visoko nad
mojom glavom
zviznula ptica
nepoznatog imena
osećam polako rastući
dobri zamor
poznatu hrapavost
farmerki i džempera
osećam hladne struje
vetra
na licu u kosi
i svako tako jako
vlakno
svoga tela
osećam zasebno
kao zasebno
čak nepravedno radosno
ispunjenje
*
Naše večeri - more vutke raste
dolazi do usana
zazivamo po imenu umrle
pesnike prisiljavamo ih
da ostanu s nama i zajedno
pevamo zajedno muški
primamo naglo otkriće
da nam je po dvadeset
godina šaren vazduh nas
već ne davi – može da
se živi zaista može
ovde da se živi
ponavljamo u horu ganuti – i što pre
na ulicu da izvičemo da
razbacamo oslobođenu nužnost
ljubimo se čvrsto
spleteni rukama
svi zajedno i sad se ne
zna ko je
od nas umro ko nije tek
pred zoru
živi počinju da rigaju
*
Neki moj brat – tako sličan
meni
- jer je isto tako
različit
od goluba, oblaka,
javora. Ništa
o njoj ne zna sada,
pije vodu
kraj saturatora. Odlazi
lako
i sigurno, kao da je
tako imao da ide
već zanavek. Gleda oko
sebe tako kao da je
nema u očima. Ne vidi
je,
ne zna za smrt. A u svakom
slučaju
- ne sada. Ne znajući –
on je
besmrtan, kao golub
oblak i javor, njihov
brat. Nestaje za uglom
i ja ne znam ko je od
nas
u pravu i kome će s tim
biti
bolje, jer osim tog
znanja
tako malo nas
izdvaja
i vezuje.
*
Napolju kiša, čaša čaja
na stolu,
lampa – tako te, možda
naivno, vidim
za pet, za dvadeset, za
sto dvadeset pet
godina, dok čitaš ovu
pesmu, dok misliš o meni, čoveku
od pre dvadeset ili sto
dvadeset godina – kako sam
živeo? Ja i moje doba:
beznadno umorni ljudi,
nekoliko datuma, mesta
poraza, imena: formula koje smo tada
ponavljali, sa
detinjastom nadom živih, gluplji od tebe
za mudrost koju je
vreme dalo tebi: koji živiš
posle svega: posle nas,
posle svih. – Tako malo
umem da saopštim, isto
kao svi. Ali
živeo sam i neću da
umrem ceo: da ostanem
za tebe svako, predmet
statističkog
smilovanja ili prezira.
Ono što je bilo samo,
samo ja, jeste van
istorije. Te ću reći o sebi
jedinim jezikom
dostupnim obojici: o mirisu mokre
gradske prašine pred
prozorom (pala je kiša), o stolu
što žulja laktove, o kucanju
sata, o ukusu vrelog
čaja, o svetlosti lampe
koja mi je vređala pogled
dok sam pisao ovu pesmu
– opštim jezikom svih
pet čula,
besmrtnih.
