Tomas Man, Karl Kerenji - "Razgovor u pismima"
Man
Kerenjiju (Kisnaht kod Ciriha 20.02.1934.)
(...)
Zaista je u mom slučaju postepeno narastanje interesovanja za
mitsko-religijskoistorijsko jedna pojava „starosti“; ono odgovara ukusu koji sa
naraslim godinama okreće leđa građansko-individualnom i sve se više posvećuje
tipskom, opštem i opšteljudskom. Sasvim je isključeno da bi mi se u mladosti
mogla dopasti jedna scena kakvu Vi pominjete: da bi mogao da me ponese
Jakovljev san o Anupu, da bi mogla da me zainteresuje replika kao ona onog
šakaloglavog: „ Već ću se ja otarasiti moje glave“. To je gotovo jedna privatna
šala preko koje skoro svako prelazi. A
zapravo se radi o karijeri jednog boga. Taj Anup, sada još napola životinjskog
napola satiričnog obličja, jeste budući Hermes. Jeste li primetili da sam ga na
njegov kamen posadio tačno u pozi Lisipovog Hermesa u Napulju? Izuzetno mi se
dopada ta skulptura, od koje lepa kopija stoji u Starom muzeju u Berlinu, i ono
mesto je jedno potajno iskazivanje tog osećanja.
(...)
A što se tiče „povratka evropskog duha najvišim, mitskim realnostima“, o kojem
tako upečatljivo govorite, smatram da je to odista jedna u duhovnoistorijskom
pogledu krupna i dobra stvar, a ja smem da se hvalim da sam sa mojim delima
donekle imao udela u tome. Ali se uzdam u vaše razumevanje, ako kažem da je sa
„iracionalnom“ modom često povezano i jedno žrtvovanje i neodgovorno
odbacivanje tekovina i principa koji ne čine samo Evropljanina Evropljaninom
nego i čoveka čovekom. Reč je tu o jednom „povratku prirodi“ koji je u ljudskom
pogledu daleko kompleksnije vrste od onoga koji je pripremio Francusku
revoluciju... No dosta o tome! Vi već razumete šta hoću da kažem. Ja sam čovek
ravnoteže. Ja se instinktivno naginjem na levu stranu kada zapreti opasnost da
se čamac nagne na desnu i prevrne – i obrnuto.
Kerenji
Manu (Budimpešta 01.03.1934.)
...nešto
razorno i smrtonosno istovremeno, u prasvetu još titansko, ali i animalno i
satirsko, kako Vi s pravom označavate Anupa. Njegovo biće određeno je obličjem
jedne egipatske noćne životinje, on ima glavu kradljivca leševa, pošto se u
njoj na egipatski način obelodanjuje svet noći. No, ako to prenebregnemo, onda
se njegova stvarnost barem delimično ipak poklapa sa stvarnošću Hermesa (otuda
kasnije Hermanubis). Otuda se na toj osnovi i može prihvatiti njegova izjava da
će se već osloboditi svoje glave. Isto tako stoje stvari s onim što je
zajedničko Afroditi i Ištari. Kako samo lepo i istinito Jakov svedoči o toj
realnosti, kada, žaleći sopstvenog boga, ljubi njenu sliku. Opet je, naravno, grčka boginja u sklopu svog
posebnog sveta sasvim drugačija od vavilonske, ali i uz nju opet ide jedna
pozadina koja seže u tamne dubine, a na koju ukazuje njen grčki atribut „Crna“.
A
to me opet vraća D. H. Lorensu. Odavno sam spoznao tu tamniju stranu Afrodite i
isticao je u mojim predavanjima, ali ne u tako sažetom i tačnom vidu, kako se
to sada može pročitati u njegovom delu „Twilight in Italy“: „she is the
gleaming darkness, she is the luminous night, she is the goddess of
destruction, her white cold fire consumes and does not create.“ (Sumrak u
Italiji: „ona je svetlucava tama, ona je obasjana noć, ona je boginja
razaranja, njena bela hladna vatra guta sve i ne stvara“). Kod njega mi je uvek
važno ono pozitivno koje, kao jedan od najvećih pesnika i poznavalaca sveta,
ume da izvuče iz, u biti, neme „prirode“ i time ga učini dostupnim duhu i
opštim dobrom svesnog humaniteta(...)
Tomas
Man Karlu Kerenjiju (Kisnaht – Cirih, 24.03. 1934.)
(...)
Kakav je, na primer, bio Servantesov odnos prema grčkom romanu? Da li ga je
poznavao i koristio? Slučaj je hteo da upravo ponovo čitam „Don Kihota“, da ga
zapravo prvi put čitam temeljno i sasvim do kraja. U njemu ima epizoda koje se
na upadljiv način poklapaju sa motivima iz Heliodora i romana o magarcu. Priča
o teatarskom bodežu, na primer (na str. 31 Vaše knjige) ima svoju tačnu
paralelu u jednoj noveli u Don Kihotu, gde se sa tragičnim samoubistvom
prezrenog ljubavnika unosi pometnja u seosku svadbu, da bi se onda, na opšte
iznenađenje čitaoca, sve to razotkrilo kao jedna groteskna igra. Još
upečatljivija je priča o magarećem njakanju u Don Kihotu: o dvojici građana
koji se nadmeću u njakanju, i o batinanju jednog baš zbog tog njakanja. Imate
li neko objašnjenje za ove dodire? Možda bi se to i ovako dalo objasniti: da je
to uslovljeno činjenicom da je grčki roman uvek imao tesne i snažne kontakte sa
Istokom. A ovaj je opet uticao na italijansku novelu, na Bokača, i posredovao
mu motive. Bokačo bi mogao biti spona ili most između Servantesa i grčkog
romana.(...)
Uopšte
uzev, područje „odnosa“ samo po sebi predstavlja nešto izuzetno privlačno i
tajanstveno. Ova reč već poodavno deluje na mene posebno čarobnom snagom, te
onim što kazuje igra istaknutu ulogu u celom mom mišljenju i umetničkom
stvaralaštvu. Otkako sam pročitao Vašu knjigu za mene nema nikakve sumnje u to
da će se ispostaviti da između mog epa o Josifu, posebno treće (egipatske)
knjige, i grčkog romana, koji je bio pod uticajem Istoka, postoji jedna iz
unutrašnje nužnosti i intuicije proistekla srodnost, koja me se doima nekako
stvarno-zabavno. Dovoljno je da pročitam rečenicu poput one u napomeni na
strani 254: „Igrati ulogu boga, to za primitivni način mišljenja uvek znači
pomalo i biti bog“- pa da shvatim tu idejnu srodnost i instinktivno
prilagođavanje.(...)
Karl
Kerenji Tomasu Manu (Lumbarda, ostrvo Korčula 13.08.1934.)
Veoma
poštovani gospodine doktore,
Vaše
dugo očekivano pismo primio sam juče na ovom lepom dalmatinskom ostrvu, gde
prispeće pošte već po sebi predstavlja događaj, jer se to dešava samo četiri
puta nedeljno. Utoliko je ovom prilikom za mene taj događaj bio još veći.
Koverat sam rasekao jednom bodljom od žive agave – i u mojim rukama se našla
tužna dopuna i potvrda onoga što i za mene (ne-Nemca i ne-Jevrejina) u
poslednje vreme predstavlja nešto krajnje mučno i odurno. Na ovom ostrvu sam
već pune dve nedelje i ne čitam nikakve novine, jer ovdašnje hrvatske, kojih
jedino ima, ne razumem. Od poslednjih događaja znam samo toliko da je umro
Hindenburg. A krajem juna sam u Frankfurtu na Majni držao predavanje (u čast
šezdesetogodišnjeg Valtera Otoa, čiju ste knjigu po svoj prilici u međuvremenu
i Vi pročitali) i ja sam tamo, i u odlasku i u povratku, posetio mnoge moje
stare poznanike i kolege. Ono što hoću da Vam napišem, ne temelji se na
njihovim direktnim izjavama ili uopšte na nekim „kazivanjima“. To moram
izričito da napomenem. TO- da čovek ne može otvoreno da govori i da se na to
ponekad odluče samo najhrabriji dostojni svakog poštovanja – takođe, uostalom,
spada u karakteristike „stanja“. I Vi ćete me razumeti, ako Vas zamolim da ovo
što ću Vam reći posmatrate kao krajnje privatnu stvar i da se prema tome tako i
odnosite. Jer bi se lako dalo utvrditi s kim sam se u Nemačkoj sastajao (u
Frankfurtu sam bio gost jednog u svetu čuvenog naučnika), pa bi to po njih
moglo imati pogubne posledice.
Ono
što sam doživeo, svodi se uglavnom na sledeće: imao sam utisak da je sve što je
u vezi sa pravim duhom izloženo neverovatnoj patnji, da sve što je prosečno
zdušno sarađuje i ide u korak sa režimom, da se ističe i potpomaže sve što je
osrednje, pa i manje nego osrednje, i moram otvoreno da Vam priznam: ne bih ja
mnogo mario za osrednjost, kada ona ne bi imala težinu mase, pod kojom duhu – i
njegovim nosiocima – preti opasnost da se skrha. Nemačka „inteligencija“ je već
doživela slom. A tek će slom više duhovnosti biti ono strašno: sudbina
Helderlina i Ničea umnožena u stravičnim razmerama i pobeda upravo onoga u
odnosu na šta Helderlin i Niče svuda – ne samo u nemačkim prilikama – za ljude
od duha znače jedini mogući svet. Ili će se možda na kraju svet osrednjih ipak
slomiti u sudaru sa svetom duha, iako duh ostaje nem? Ja verujem u Apolona i
njegovu pobedu. A do tada: qui tacet, consentire videtur. A time mislim da
nisam nijednu reč rekao sa „političkog“ stanovišta.
Pa
čak ni onda, ako ovome dodam još nešto strasnije: ono opako, nedionisko (morao
bih reći dis-dionisko) ludilo omladine.
(Kod jednog pisca iz Georgeovog kruga upravo čitam o „nordijskom bogu
koji u sebi nosi volju za samouništenjem i teži ka sumraku bogova“).
Omladina
se danas u Nemačkoj vaspitava u tom ludilu i toga se ona (kao i svet), ako je
to još moguće, mora spasiti. Posmatrati tu omladinu – svu omladinu jednog grada
– kako u čoporima, sa zastavama i uniformama sa simbolima smrti, jedne subotnje
večeri prolazi Hajdelbergom, slušati tokom noći njihove ratničke pesme i igre:
to je možda bio najtužniji doživljaj u mom životu, upravo zbog toga što strasno
volim herojsku mladež. U Austriji sam bio deset dana, kratko vreme pre
poslednjih krvavih događaja, i to baš u njihovom središtu, kod Leobena. Tamo me
je naprosto zapahnulo nešto, kao neki kiselkasti zadah i više nisam mogao da
ostanem. U tim događajima je buknulo isto to ludilo. I ja sad moram da Vas
pitam da li ste u Švajcarskoj, pogotovo sada kada nameravate, kao što ste mi
pisali, da se oglasite, zaista bezbedni? Oprostite mi, molim Vas na ovoj brizi,
ali ludilo ne zna za državne granice.
Moje
prilike su se utoliko izmenile što sam na univerzitetu u Pečuju dobio katedru,
pa deo godine moram tamo da provedem. Do 25.avgusta ću biti u Lumbardi, ali ću
25. već biti u Budimpešti.
S
poštovanjem i srdačnim pozdravima Vaš veoma odani
Karl
Kerenji
Karl
Kerenji, 18.09.1936.
„(...)
Velika je stvar da su takvi prevodi uopšte mogući, pogotovo kada je jedan roman
kao Vaš „Josif“ u tolikoj meri „jezičko
delo“. „Jezik“ kojim Vi stvarate kreće se zapravo u jednoj dubljoj ravni, a ne
samo u ravni glasovnog; on je tako reći čista prozračnost koja naprosto
izražava SVE i pri tom ostavlja utisak da samo omogućava da sve to bude
izraženo. (...) Ta vrsta savršenstva jezika sastoji se u tome da on može
potpuno da nestane, a da pri tome ne zanemi – naprotiv: on je toliko rečit
koliko je to uopšte moguće. Druga vrsta njegovog savršenstva je u tome da on
kao i materija može da izazove čulno-ugodno dejstvo, kao što je to često sa
italijanskim. Vaš jezik pak je najprozračnija, najnematerijalnija materija – i možda
se otuda i da tako dobro prevesti. (...)
Kakav
je to „jezik“, moram sada da pitam (i Vi mi nećete zameriti zbog nenamerne
„rasprave“ na temu „Bit jezika kod Tomasa Mana“, pogotovo, kao što ćete odmah
videti, što se tu radi o nečem sasvim opštem, dakle o nečem što uveliko prelazi
okvire individualne pojave), dakle, kakav je to jezik iz kojeg na takav način
nepomućeno i čisto zrači ono bitno, ono kosmički istinito? Jer, ja naime nisam
sklon da tu „jezičku obdarenost“ i sposobnost za „sagledavanje suštine“ ili
intuiciju lučim jedno od drugoga. Kroz tako „jezički obdarenog“ upravo
progovara stvarnost sveta i što je ovaj jezički obdareniji, utoliko će više
biti u stanju da iskaže tu stvarnost. Razvoj te jezičke obdarenosti, koja nije
individualna, upravo u tom smislu da se proteže na generacije i razdoblja, da
joj je neophodan sve dok ne dosegne stupanj savršenog „razvoja“ i onda počinje
ponovo da opada – taj razvoj jezičke obdarenosti u biti je istovetan sa
obelodanjivanjem kosmosa, stvarnosti sveta. (...)„
Tomas
Man Karlu Kerenjiju 07.10.1936.
(...)Sada
me, međutim, zadužujete da Vam odgovorim i zahvalim na Vašoj lepoj studiji o
„religio“, kojom, superiornim znanjem, korigujete jedno mesto iz onog
predavanja – bolje rečeno: njome se ozbiljnost nauke stavlja na mesto jedne
napola šaljive etimologije koja je izvedena sa određenom svrhom./Ovo pogrešno
izvođenje „religio“ iz „ligare“ (vezati) bilo je tradicionalno usvojeno i Tomas
Man ga je verovatno poneo iz škole./
Teško
da se moglo raditi o nečem više, kod „tumačenja“ reči „religio“; sa njim sam samo
hteo da dam prilično smelu i u duhovnom pogledu dakako diskutabilnu definiciju
„saveza“ kao uzajamnog potpomaganja između boga i čoveka u cilju posvećenja, te
da ukažem na taj dvojaki proces u kojem je bogu čovek isto tako potreban kao
što je ovaj njemu. Ova ideja ima jaku humorističku primesu, što se isto tako
može reći i za celu teologiju „Josifa“, a sa humorističnim stvari malo čudno
stoje: sasvim neozbiljno ono doduše nije, ali se isto tako ne može uzeti zdravo
za gotovo; ono je jedna vrsta šale s dozom istine, koja se doduše može
saslušati, ali ona nikako ne može da konkuriše sa istinom. Otuda moja radost i
moje uživanje u bogatim rezultatima Vašeg rada nikako nisu pomućeni osećanjem
loše savesti. Zadivljujuće je kako sa svakim prilogom određeni problem umete da
zahvatite na istinski interesantan način – barem za mene, što opet ukazuje na
izvesno predestinirano prijateljstvo naših sfera. To potvrđuje i ovaj članak
koji mi nije pružio samo određeno zadovoljstvo, nego mi je opet doneo određene
podsticaje. Pri tome je za mene najpre važna izvesna sklonost ka
„sekularizaciji“ religijskog pojma, ka njegovom psihološkom transponovanju u
profano moralno i duševno. Religija kao suprotnost nemarnosti i zanemarivanju,
kao posvećivanje pažnje, kao savesnost, smotreno držanje, štaviše, kao metos
(strah, bojaznost), i konačno kao brižno-smotrena osećajnost u odnosu na
kretanja svetskog duha – šta bih više mogao da poželim? Odjednom sam
legitimisan da se nazovem religijskim čovekom – jedno samoprosuđivanje sebe na
koje se inače, upravo iz „opreznosti“ , ne bih usudio.
Sredinom
meseca treba da izađe „Josif u Egiptu“. Daj Bože da Vam završni delovi prirede
još poneko zadovoljstvo! Moja savest nipošto nije „čista“, a ipak mislim da s
ovom knjigom svet dobija nešto posebno, nešto što će na nov način doprineti
ljudskoj vedrini!
Vaš
odani
Tomas
Man
