Paul Celan
TIBINGEN, JANUAR
Na slepilo na-
govorene
oči.
Njihovo
– „zagonetka je
čisto
izvirivanje“ – njihovo
sećanje
na
ploveće
Helderlinove kule, oko kojih
šume
galebovi.
Posete
utopljenih stolara pri
ovim
rečima
što rone:
Kad
bi došao,
kad
bi došao čovek,
kad
bi došao čovek na svet, danas, sa
svetlom
bradom
patrijarha:
on bi smeo,
progovorivši
o ovom
vremenu,
on bi
smeo
samo
tepati i tepati,
nepresta-,
nepresta-
nono.
(Palakš.Palakš.)
Prevod Zvonimir
Kostić Palanski
PSALAM
Niko
nas ne mesi više od zemlje i gline,
niko
ne govori prahu našem.
Niko.
Hvaljen
budi, Niko.
Tebi
za ljubav
cvetaćemo.
Tebi
nasusret.
Ništa
bejasmo,
jesmo, bićemo,
stalno
cvetajući:
ta
ništa -, ta
nikoruža.
Sa
tučkom
dušesvetlim,
prašnikom
nebesnopustim,
krunom
crvenom
od
purpurne reči koju pevasmo
o
trnu, o
o
trnu.
REŠETKA
JEZIKA
Krug
oka između štapova.
Treperava
zver kapak
vesla
nagore,
oslobađa
pogled.
Zenica,
plivačica, besana i mutna:
nebo,
srcesivo, mora biti blizu.
Koso,
u gvozdenom tobocu,
puši
se luč.
Po
smislu svetlosti
odgonetaš
dušu.
(Da
sam kao ti. Da si kao ja.
Zar
nismo stajali
pod jednim pasatom?
Stranci
smo.)
Pločice.
Na njima
jedna
kraj druge, dve
srcesive
lokve:
dvoja
usta
puna ćutanja.
OVDE
Ovde
– misli se ovde, gde trešnjev cvet želi biti crnji
nego
tamo.
Ovde
– misli se na ovu ruku koja mu pomaže da to i
bude.
Ovde
– misli se na onu lađu, kojom dođoh na peščanu
struju:
privezana
leži
u snu koji prosipaš.
Ovde
– misli se na čoveka koga znam:
slepoočnica
mu je bela
kao
žar koji je ugasio.
Bacio
mi je svoju čašu na čelo
i
došao
kad
je protekla godina
da
mi poljubi ožiljak.
Izrekao
je prokletstvo i blagoslov
i
otada nije govorio više.
Ovde
– misli se na ovaj grad,
kojim
vladaš ti i oblak,
od
njegovih večeri.
ONAJ
ŠTO NAM JE BROJIO ČASOVE
Onaj
što nam je brojio časove,
broji
i dalje.
Šta
može da broji, reci?
On
broji i broji.
Niti
je hladnije,
niti
mračnije,
niti
vlažnije.
Samo
ono što nam pomaže da oslušnemo:
ono
osluškuje sada
sam
za sebe.
KORONA
Iz
ruke jesen jede svoj list: mi smo prijatelji.
Ljuštimo
vreme iz oraha i učimo ga da hoda:
vreme
se vraća u ljusku.
U
ogledalu je nedelja,
u
snu se spava,
usta
govore istinu.
Pogled
mi se spušta do roda voljene:
gledamo
se,
govorimo
nešto mračno,
volimo
se kao mrak i pamćenje,
spavamo
kao vino u školjkama,
kao
more u krvavom zraku meseca.
Stojimo
zagrljeni u prozoru, gledaju nas sa ulice:
vreme
je da se zna!
Vreme
je da se kamen podesi za cvetanje,
da
nepočinku zakuca srce.
Vreme
je da bude vreme.
Vreme
je.
KO
SVOJE SRCE čupa iz grudi prema noći, on seže
za
ružom.
Njegov
je njen list i njen trn,
njemu
ona stavlja svetlost na tanjir,
njemu
dahom puni čaše,
njemu
šume senke ljubavi.
Ko
svoje srce čupa iz grudi prema noći i baca ga uvis:
on
ne promašuje,
on
kamenuje kamen,
njemu
zvoni krv iz časovnika,
vreme
mu iz ruke izbija časove:
on
može da se igra lepšim loptama
i
da govori o tebi i meni.
U
EGIPTU
Reci
oku strankinje: Budi voda.
One,
koje znaš u vodi, potraži u oku strankinje.
Zovi
ih iz vode: Ruto! Noemina! Mirjam!
Ukrasi
ih kad ležiš kraj strankinje.
Ukrasi
ih oblačnom kosom strankinje.
Reci
Ruti i Mirjam i Noemini:
Gledajte,
ja spavam kraj nje!
Ukrasi
strankinju kraj sebe najlepše.
Ukrasi
je bolom za Rutom, za Mirjam i Noeminom.
Reci
strankinji:
Gle,
spavao sam kraj njih!
TOLIKO
ZVEZDA
Toliko
zvezda, koje nam
pružaju.
Ja sam bio,
kad
sam te pogledao – kada? –
napolju
pri
drugim svetovima.
O,
ovi putevi, galaktički,
o,
ovaj čas, koji nam
prevali
noći
u
breme naših imena. Nije,
znam
ja to, nije istina
da
smo živeli, samo je
slepo
strujao dah
između
tamošnjice i neprisustva
i
povremenosti,
kao
kometa je lepršalo oko
put
ugasline, a tamo je
u
ambisima, gde je sve to trnulo,
stajalo
raskošnih dojki vreme,
uz
koje je i niz koje je
i
sve dalje od njega raslo ono
što
jeste ili je bilo ili će biti - ,
ja
znam,
ja
znam i ti znaš, mi smo znali,
mi
nismo znali, ta mi
nismo
tu bili, a ne ni tamo,
a
povremeno, dok je
između
nas samo Ništa stajalo,
postajali
smo sasvim prisni.
