UMBERTO EKO, "FUKOOVO KLATNO" (odlomak)
(...)
Belbo nije izbegavao tu opštu
prisnost, ali bilo je očito da je osuđuje i prezire. Obraćao se sa ti da bi
pokazao da na prostakluk uzvraća prostaklukom, ali da između drske
nametljivosti i prave prisnosti postoji nepremostivi jaz. Vrlo retko sam čuo
da nekom kaže ti sa ljubavlju ili strašću, a tako se obraćao malobrojnim
osobama, Diotaleviju, ponekoj ženi. Ako je nekog poštovao, a nije ga dugo
poznavao, obraćao bi mu se sa vi. Tako je bilo i sa mnom, sve vreme dok smo
radili zajedno, i ja sam cenio tu privilegiju.
„A šta vi radite?“, zapitao
me je , sada znam da je tako, sa simpatijom.
„U životu ili u pozorištu?“,
rekao sam, misleći na pozornicu kod Pilada.
„U životu.“
„Studiram.“
„Idete na fakultet ili
studirate?“
„Nećete verovati, ali te dve
stvari nisu u suprotnosti. Završavam diplomski rad o Templarima.“
„Uh, to je baš gadno“, reče.
„Zar to nije samo za zaluđenike?“
„Ja se bavim pravim
Templarima. Proučavam dokumente sa suđenja. A šta vi znate o Templarima?“
„Ja radim u izdavačkoj kući,
a u svaku izdavačku kuću dolaze i mudraci i ludaci. Zadatak urednika je da na
prvi pogled prepozna ludake. Kad neko potegne Templare, gotovo uvek je reč o
ludaku.“
„Ne morate to ni da mi
kažete. Ima ih ko pleve. Ali neće biti da baš svi ludaci pričaju o Templarima.
Kako prepoznajete ostale?“
„To mi je posao. Sad ću da
vam objasnim, pošto ste mladi. Kad smo već kod toga, kako se zovete?“
„Kazobon.“
„Zar to nije lik iz romana
Middlemarch?“
„Ne znam. U svakom slučaju
tako se zvao i neki renesansni filolog, čini mi se. Ali nismo u srodstvu.“
„O tome ćemo drugi put.
Hoćete li još nešto da popijete? Još dva, Pilade, hvala. Elem. Na svetu postoje
kreteni, budale, glupaci i ludaci.“
„Ko preostaje?“
„Vi i ja, na primer. Ili, bez
uvrede, bar ja. Ali sve u svemu, kad bolje razmislim, svako od nas spada u neku
od ovih kategorija. Svako od nas je ponekad kreten, budala, glupak ili ludak.
Da kažemo da je normalan onaj čovek kod koga su srazmerno pomešani svi ovi
sastavni činioci, odnosno idealni tipovi.“
„Idealtypen.“
„Čestitam. Znate i nemački?“
„Natucam, koliko mi treba za
bibliografije.“
„U moje vreme, ko je znao
nemački nije morao ni da diplomira. Ceo život bi proveo kao neko ko zna
nemački. Mislim da je danas tako s kineskim.“
„Ja ne znam dovoljno nemački,
zato ću da diplomiram. Ali da se vratimo na vašu tipologiju ljudi. Šta je
genije, Ajnštajn, na primer?“
„Genije je onaj kod koga
jedan činilac vrtoglavo raste hraneći se ostalima.“ Otpio je gutljaj i rekao:
„Dobro veče, lepotice. Jesi li ponovo pokušala da se ubiješ?“
„Nisam“, odgovori ona u
prolazu, „sad sam u kolektivu.“
„Svaka čast“, reče Belbo, a
onda se ponovo obrati meni: „Moguće je izvršiti i kolektivno samoubistvo, zar
ne?“
„A šta je s ludacima?“
„Nadam se da niste suviše
ozbiljno shvatili moju teoriju. Nije mi namera da preuređujem svet. Objašnjavam
ko se u izdavačkoj kući smatra za ludaka. To je ad hoc teorija, u redu?“
„U redu. Sad ja častim.“
„U redu, Pilade, molim te,
manje leda. Inače, piće ide pravo u krvotok. Elem. Kreten ne govori, on bali,
guši se. Ne ume da jede sladoled nego ga lepi na čelo, toliko nema
koordinaciju. Prolazi naopako kroz okretna vrata.“
„Kako uspeva?“
„Njemu to polazi za rukom.
Zbog toga i jeste kreten. On nas ne zanima, lako se prepoznaje i ne dolazi u
izdavačke kuće. Da ga zanemarimo.“
„Zanemarimo ga.“
„Budala je već složenija. To
je društveno ponašanje. Budala uvek priča izvan čaše.“
„U kom smislu?“
„Ovako.“ Pokazao je
kažiprstom na šank, tik pored svoje čaše. „On želi da priča o onome što je u
čaši, ali obrni okreni, priča o nečem izvan nje. Ili, što se kaže, to je onaj
koji se uvek blamira, čoveka kojeg je žena upravo ostavila upitaće kako je vaša
lepa gospođa. Je li vam jasno?“
„Jeste. Poznajem takve.“
„Budala je vrlo tražena
osoba, naročito u otmenom društvu. Jeste da sve dovodi u nepriliku, ali daje
povod za ogovaranje. U pozitivnom vidu postaje diplomata. Priča izvan čaše i
kad se neko drugi izblamira, pa tako skreće razgovor na druge teme. Ali nas ne
zanima, nikad nije stvaralac, uvek prenosi tuđe misli, tako da ne donosi
rukopise izdavačima. Budala ne kaže da mačka laje, nego priča o mački kad drugi
pričaju o psu. On greši u pravilima za vođenje razgovora, a kad debelo pogreši,
onda je to vrhunski. Mislim da spada u ugroženu vrstu, budući da je nosilac
prevashodno građanskih vrlina. Njemu je potreban salon gospođe Verdiran, ili
čak dom Germantovih. Je l’ vi studenti još uvek čitate te stvari?“
„Ja čitam.“
„Budala je bio Žoašen Mira
koji je vršio smotru svojih oficira i ugledao jednog sa Martinika koji je bio
sav iskićen odlikovanjima i upitao ga: „Vous etes negre?“ Oficir odvrati: „Oui
mon general.“ A Mira će: „Bravo, bravo, continuez!“ I produži dalje. Razumete?
Izvinite, ali večeras proslavljam istorijsku odluku u svom životu. Prestao sam
da pijem. Jeste li za još jedno piće? Nemojte da odgovorite, inače ću se
osećati krivim. Pilade!“
„A glupak?“
„A da. Glupak se ne ponaša
pogrešno. On pogrešno razmišlja. To je onaj ko kaže da su svi psi domaće
životinje, da svi psi laju, ali da su i mačke domaće životinje, što znači da i
one laju. Ili da su svi Atinjani smrtni i da su svi žitelji Pireja smrtni, što
znači da su svi žitelji Pireja Atinjani.“
„Što je i tačno.“
„Jeste, ali slučajno. Glupak
može da kaže i nešto što je ispravno, ali iz pogrešnih razloga.“
„Može da se kaže i nešto što
je pogrešno, samo da su razlozi ispravni.“
„Pa naravno. Zašto bismo se
inače toliko mučili da budemo razumna bića?“
„Svi veliki čovekoliki
majmuni potiču od nižih oblika života, ljudi potiču od nižih oblika života,
dakle svi ljudi su veliki čovekoliki majmuni.“
„Nije loše. Već ste na pragu
da posumnjate da nešto nije u redu, ali potrebno je još truda da dokažete šta i
zašto. Glupak je krajnje podmukao. Budalu ćeš odmah prepoznati (o kretenu da i
ne govorimo), dok glupak razmišlja gotovo kao ti, postoji samo sitna, skoro
neprimetna razlika. On je majstor za paralogizme. Izdavačkom uredniku nema
spasa, morao bi da izgubi čitavu večnost. Objavljujemo knjige mnogih glupaka,
jer nam u prvi mah deluju ubedljivo. Izdavački urednik ne mora da prepozna
glupaka. To ni akademiji nauka ne polazi za rukom, zašto bi moralo izdavačima?“
„To ni filozofiji ne polazi
za rukom. Ontološko učenje svetog Anselma je glupo. Bog nužno postoji kao biće
sa svim savršenstvima, uključujući i postojanje. Brka postojanje u mišljenju sa
postojanjem u stvarnosti.“
„Da, ali je i Gonilonovo
pobijanje podjednako glupo. Ja mogu da zamislim ostrvo u moru i kada to ostrvo
ne postoji. Brka pojam slučajnosti i pojam
nužnosti.“
„Sukob dvojice glupaka.“
„Svakako, a Bog se ludo zabavlja.
Odabrao je da bude nezamisliv samo da bi pokazao da su Anselm i Gonilon
glupaci. Kakav uzvišeni cilj stvaranja, šta više, samog čina kojim Bog biva po
svojoj volji. Sve u cilju razotkrivanja kosmičke gluposti.“
„Glupaci su svuda oko nas.“
„Nema nam spasa. Svi su
glupi, osim vas i mene, ili bez uvrede, bar osim mene.“
„Čini mi se da to ima veze s
Gedelovim dokazom.“
„Ne znam, ja sam kreten.
Pilade!“
„Ali ovu rundu ja častim.“
„Posle ćemo podeliti.
Epimenid Krićanin kaže da svi Krićani lažu. Kad to kaže on koji je i sam sa
Krita, pa dobro poznaje Krićane, onda je to istina.“
„To je glupo.“
„Sveti apostol Pavle.
Poslanica Titu. Čujte sad ovo: svi oni koji misle da Epimenid laže moraju da
veruju Krićanima, ali Krićani ne veruju Krićanima, stoga nijedan Krićanin ne
misli da Epimenid laže.“
„Da li je to glupo ili nije?“
„Odlučite sami. Rekao sam vam
da se glupak teško prepoznaje. Glupak može čak i da dobije Nobelovu nagradu.“
„Čekajte da razmislim... Neki
od onih koji ne veruju da je Bog stvorio svet za sedam dana nisu
fundamentalisti, ali neki fundamentalisti veruju da je bog stvorio svet za
sedam dana, stoga niko ko ne veruje da je Bog stvorio svet za sedam dana nije
fundamentalista. Da li je to glupo, ili nije?“
„Bože dragi, moram da
priznam... Ne bih znao. Šta vi kažete?“
„Glupo je u svakom slučaju,
čak i da je tačno. Krši jedno od pravila silogizma. Ne možemo da izvodimo opšte
zaključke iz dve pojedinačne premise.“
„A šta ako ste vi glupak?“
„Bio bih u dobrom i vekovnom
društvu.“
„E pa da, okruženi smo
glupošću. A njihov logički sistem je drugačiji od našeg, pa je možda zbog toga naša glupost njihova mudrost.
Celokupna istorija logike sastoji se u pronalaženju prihvatljive definicije
pojma gluposti. To je nesagledivo polje. Svaki veliki mislilac je glupak za
nekog drugog mislioca.“
„Duboka misao. Sad je dva po
ponoći, Pilade uskoro zatvara, a još nismo stigli do ludaka.“
„Evo, upravo sam došao do
njih. Ludak se odmah prepoznaje. To je u stvari glupak, koji ne zna smicalice.
Glupak pokušava da dokaže svoju tezu, njegova logika jeste nesuvisla, ali ipak
postoji. Ludak se ni ne trudi da bude logičan,
njega protivrečnosti ne zaustavljaju. Po njemu sve može da bude dokaz za
sve.. Ludak ima neku fiks-ideju i sve na šta naiđe može da bude potvrda za nju.
Ludak se prepoznaje po tome kako nehajno shvata obavezu da nešto dokaže, kako
je podložan otkrovenjima.
(...)
