Priča "PINOKIO", autor Jadranka Milenković
Imala sam dvanaest godina i to sad, iz ove perspektive, zvuči kao da sa tako malo proživljenih godina ništa nisam ni mogla da znam. Mesecima sam prolazila pored tih zatvorenih vrata sa osećajem da se iza njih odigrava nešto zanimljivo. Zakoračiti preko praga znači napraviti izbor; tek tad nešto počinje da se događa, otvara se jedan put. Nije svaki naš i ne moramo sve otvoriti, ali ta prva u nizu istih vrata u hodniku kojim sam par puta nedeljno prolazila, pozivala su me kao retko šta, i nisam mnogo razmišljala zašto je tako. Pisalo je sitnim slovima, bez šarenih reklama i plakata: dramska grupa . Ući znači oskrnaviti, ali i osvojiti; znači povrediti ili pokloniti – to znam sada, a tada sam znala i bolje, intuicijom. Jasno se sećam da sam stajala neko vreme pred ulazom, a onda kucnula i ušla, noseći prikupljenu sigurnost kao prenaduvan balon. Za stolom koji mi se činio jako daleko – desetak