Blog Književnog kluba "Prejaka reč" (2014-2022)

  IVAN V. LALIĆ    MORE   /Jeremija 31,3/   To iscurelo je ulje iz mašine Prvoga pokretača; još se hladi, Eon po eon, još iznutra radi Po taktu prapočetka; iz modrine Kulja vrv larvi vidljivoga sveta I sve što sadržano je u slutnji Njegovog ozverenja, kolopleta Molekula i vatre: more tutnji.   Tu celost što na zbir nesvodiva je Ti razlažem na prizore u duhu, Neuvežbanom da svari, da shvati Ograničeni beskraj; more traje U odlomcima, u blesku, tišini Paslike zvučne sleđene u sluhu Posle oluje; i ne možeš znati Ni pravo, tajno ime toj modrini,   Pa kažeš: more, a misliš na svašta, Na letnji dan, na brodovlje, na luke – Postupkom uhodanim, kojim mašta Pretvara slutnju u slike i zvuke, Večnost bi hteo da se saobrazi Potrebi da je izričeš, i tako Hraniš i plamen gde sagori svako Smrtan, uvek u istoj parafrazi   Zaboravljenog izvornika. More, More na suncu i u noćnoj mori Nekog Kolumba nasukanog, ili Voda što krotko pokori

    ZAVETRINA   Niski oblaci pridržavaju akvarel razliven na ulične litije, limove i makete gradova, koji na ekranima naizmenično pulsiraju nova imena, u nama prelistavaju životinjsku krv.   Pod stopalima leden granit i vazduh oko glava – ja sam vez među pinijama – sazdan od buke koju nijedna generacija ne može poneti preko horizonta.   Vreme je mirnije od glasine, rastegljivije od ženske odeće koja nadire s otvorenih trgova. Sedimo i borimo se s ogledalima, s kipovima isklesanim od vazduha.   Kada zanjišu ravni nemira, rešenje raspukne poznate oblike – jednom otkriju maslinovu put, drugi put Cererine pokrete. Kada dodirnemo prozore Sredozemlja i rashladimo se u dvoranama, vodeno rastinje pada bez otpora.   A kada se čelo nabora, na stepenicama vidim one koji nisu prestali da se pitaju: Kada ćemo probuditi vetar zakopan u planini, vetar koji će nas pomeriti s meridijana na koji smo zašli?     HORIZONTI KOJI N