Blog Književnog kluba "Prejaka reč" (2014-2022)

                                                                      DVAPUT ROĐENI  Treći mesec. Sad sam bezbedna, jer prekasno je za abortus. O(p)staću. Mama i dalje nije oduševljena, ali nema više povratka. Četvrti mesec. Kakvo je ovo samačko mesto! Dosadno mi je. A mami? Samo se vrzma po kući... Mama, 'ajmo u šetnju! Izgleda da neće. Dobro, izdržaću. Peti mesec. Znam da će moj brat doći odmah posle mene. Izdržaću ovaj mrak i samoću, a posle ćemo nas dvoje biti zajedno. Kao nekad. Obećao mi je, još pre nego što sam krenula u ovaj život. - Sećam te se! Šesti mesec. Kad bih mogla iz maminog da se uvučem u svoj stomak! Bole me svi ti zvukovi, preeestaniiite! Posvađaju se, čim su zajedno duže od jednog sata. Ovo će biti teško... Sedmi mesec. Smeh. Mnogo ih je i igraju neku igru za odrasle... Pomalo je jezivo, ali oni su taaako lakomisleni i zabavljaju se. Mama, ne treba da budeš tu! Mogla si mene da pitaš... Ne, ne, ne – nisam dečak! Dečak dolazi posle. Mama, ob

Uzalud mu pišem. To mu pismo neće stići. Nema ga. Zapravo znam zašto ga nema. On ne postoji. Ja sam ga izmislila. Trebao mi je Stavrogin, Kaj. Tražim ga još od detinjstva. Ne mogu biti Gerda bez Kaja, zar ne? Aj kolika je Jahorina planina..... Devojka ju je pregazila bez konja, to je već svima poznato i jasno. Samo, nije jasno gde je krenula devojka. Pa dobro, ako nema neki jasan, poznat, očigledan cilj, mogu jedino zamisliti da je krenula da oslobodi Kaja iz mrskog zagrlja j a Snežne K. Ne mogu se setiti nekog boljeg ni plemenitijeg cilja, zapravo nijednog drugog zbog kojeg bi vredelo krenuti na taj put. Krenula je da mu objasni kako se reč „večnost” ne može ispisati ni kockicama leda, ni slovima, ni brojkama. Možda se može isplakati. Ili podeliti. Sastaviti. Meni „več”, tebi „nost”. Svako nek nosi svoj deo, preko planina, kroz ledene pustare i ćelije u kojima ćemo biti zarobljeni (tako je rekla Gerda Kaju na početku priče, onom koji je pisac zagubio negde, ili su to uradil