Wednesday, May 10, 2017

Darijuš Čaja, "Nekuda dalje, negde drugde" - Tarkovski u Italiji na snimanju "Nostalgije"







             ZAMOR



1.

Još u januaru 1979. Tarkovski podozreva. I to opravdano.  Ne zna šta da misli o svom putovanju u Italiju. Ne zna hoće li ga pustiti. Ali nije to jedini problem: brine se za porodicu koju će eventualno morati da ostavi u Moskvi. Koleba se da li da putuje, da li da ostavi bolesnu majku, ženu i malog Andrjušku na duže vreme. Tarkovski namerava da putuje u Italiju da bi tamo zajedno sa scenaristom Toninom Gverom radio na novom filmu.
Prema preliminarnim pripremama radnja filma treba da se odigrava u italijanskim plenerima. Ovde je očito reč o „Nostalgiji“ koja je tad bila tek u fazi začetka. Sudbina je bila blagonaklona. Nekoliko meseci kasnije, tačnije 17. jula, Tarkovski se iskrcava u Rim. Već dva dana kasnije zajedno sa ekipom od nekoliko ljudi (scenarista, kamerman, prevodilac, asistenti), kreće u Amalfi. Tako počinje jednonedeljni pohod Andreja Tarkovskog na italijanski jug. Teških, mučnih sedam dana, stotine pređenih kilometara automobilom, po vrelom italijanskom vetru. Vodič po nepoznatoj zemlji je Tonino Gvera. Najpre amalfijska obala pored Napulja. Kasnije put na istok, Tarkovski kao da se vozi Muratovljevim trasama. Put, dakle, kroz Kampaniju, Bazilikatu, i dalje prema Jadranu. Krajnji cilj: Pulja. Tamo provodi nekoliko vrlo intenzivnih dana.
Postoje dva zapisa Tarkovskog s tog putovanja. Jedan je dosta poznat, to su režiserove dnevničke beleške. Drugi, slabije poznat, to je njegov dokumentarni film Tempo di viaggo, tačnije: kratki, petnaestominutni fragment koji pripoveda puljsku epizodu. Oba izveštaja su neobično zanimljiva u saznajnom smislu. Predstavljaju naročiti diptih, u kome Tarkovski – na dva različita jezika – govori o istom iskustvu. Građa prve reportaže je reč, zapis, tekst. U drugoj, koja, istina, ne izbegava reči, dolaze do izraza pre svega slika i zvuk. Vredi se upitati šta donosi poređenje ta dva različita pogleda. Da li se oni nekako podudaraju? Dopunjuju se na zanimljiv način ili se dijametralno razlikuju? Koja bolje „dotiče“ posmatrani prostor? I da li takva formulacija ima smisla? To su pitanja za početak.

2.

Pogledajmo najpre dnevničke zapise. Pisani u naročitoj poetici skraćenica, to su jednostavno kratki fleševi koji rasvetljavaju viđena mesta. Više su izrazito kondenzovana registracija utisaka nego informativno bogat i u zapažanjima sadržajan putopisni dnevnik. Komentara je malo, kao i duboko vlastitih, ili barem pozajmljenih reči. Uopšte uzev, nedostaje razvijenija refleksija. Zapisi koji nas zanimaju pojavljuju se u tri sledeća dana jula.

21. juli, putovanje iz Amalfija u Ostuni

Očaravajuće putovanje. Istinu govoreći, osećam zamor. Kasnije ću obeležiti trasu na mapi. Umoran sam, zaspivam. Trista kilometara po vrućini, dekor se menja svakih dvadeset minuta. Želeo bih da napišem pisma. Sutra ujutru izaći ćemo iz Italije. Premeravali smo je od Tirenskog mora do Jadrana. Alberobelo – zadivljujuć grad! Amalfi – Salerno – Potenca – Metaponto – Taranto – Martina Franka – Lokorotondo – Alberobelo – Ostuni (trulli!).

Već taj prvi fragment daje verodostojan pojam o poetici tih zapisa. To su tekstovi modelirani u stilistici minimal arta. Reklo bi se, zapravo, da ovde nedostaje tekst, izuzimajući lakonsku informaciju o ushićenju i donekle proširenu informaciju o zamoru. To je pre svega nabrajanje naziva mesta kroz koja prolaze dok putuju, nešto u vidu standardne vodičke maršrute. Prava muzika ličnih imena, ispod kojih se slabo nazire stvarnost.

22. juli, Ostuni, hotel Inkanto
Jutro u Lečeu i Otrantu. Barok u Lečeu! Filmovano. Nisam zadovoljan kamermanom, Đankarlom Pankaldijem. Uveče smo se kupali u moru. Franko, ja, Tonino, Lora, Eugenio, Đankarlo i dvojica asistenata.
Čovek na ivičnjaku. Maše stoperski. Podiže ruku. Niko se ne zaustavlja. Tužno izgleda. Plavušan. Zbog toga počinjem da mislim o Tjapiju. On će takođe jednom odrasti i počeće da oseća usamljenost.
Eugenio Rondoni, tonac, izvanredan je.
Crvena pustinja...
Kondukter-gitarista u tramvaju do katedrale.
Rešili smo da se popnemo na vrh brda zajedno sa ženom.

Opet lična imena. Uskličnik kao čitljiv znak očaranosti, možda oduševljenja. Opservacija usputnog prizora. Pominjanje sina koji je ostao u kući. Neočekivane asocijacije: Rondoni- naslov Antonionijevog filma. Žanrovske slike, ali smisao malo jasan: šta je s tim kondukterom koji svira? Koji je tramvaj u pitanju? I do koje katedrale vozi? Sve vreme, isto kao i u prethodnim i potonjim fragmentima, kopije iz ruskog sveta (ponekad trivijalne, činovničke, ponekad, kao ovde, porodične). I još ta čudačka poslednja rečenica o pohodu na brdo. Ko je odlučio? Na koga ukazuje množina? Na koje brdo hoće da se popnu? I s kojom ženom? O čemu se uopšte u toj rečenici radi? Nešto kao: „Zaboravio sam svoj kišobran“ – jedan od lakonskih i umnogome enigmatičnih Ničeovih zapisa, o kojem je tako zanimljivo pisao Derida...

23. juli

Otputovali smo iz Ostunija. Prošli smo kroz Fazano, kroz prekrasni centar s dvema katedralama. more nam je i dalje s desne strane. Sa obe strane druma vide se trulli. Putevi su besprekorni.
Trani. Katedrala je nadomak mora (pored puta). Kupali smo se. Spremili su špagete, ribu i rakove. Najbolji doručak za sve. Snimljena su dva kadra sa katedralom.

I opet jedna te ista kratka putnička saopštenja. Izražena u istoj poetici: bili smo ovde, odlazimo tamo, a sada smo na trećem mestu. Katedrale lepe, a putevi solidni. Slabo životvorne, dosta trivijalne opservacije. Na kraju žanrovska scena u primorskom Traniju. Nekakav stidljivi pokušaj prisećanja stvarnog cilja putovanja („Snimljena su dva kadra s katedralom“) nadomak zapažanja o jelu koja im prethode – zvuče pomalo kao opravdanje.
Razgovetno se oseća da su beleške pravljene u žurbi, sigurno uveče, možda nakratko pred san. Tarkovski je primetno umoran. Od režiserske obaveze (nije to turistički izlet, oni pronalaze mesta koja će zaigrati u filmu) ili od rutine uloge nekog ko donekle sistematično vodi dnevnik, ko svakog dana beleži to što se desilo. Beleži lakonski i izrazito selektivno. I zaista, čak je možda i teško čuditi se njegovim leksički škrtim beleškama, jedan pogled na mapu dovoljan je da se uoči da je čitava sedmica kao nesvakidašnji turističko-zemljopisni doživljaj, bila za njega vrlo iscrpljujuća. Možda čak ponajviše kao fizički zamor.
Ti zapisi imaju izrazito informativni, reklo bi se indeksni karakter. Lišeni pronicljivih komentara ili iscrpnih opisa ličnih otkrovenja ili razočaranja. Preovlađuju tehničke, registrujuće, reporterske, radne beleške. Grdno će se razočarati onaj ko ovde bude tražio punokrvne anegdote, priče širokog, epskog zamajca. Više su to zapisi u prekidu disanja, čujan je kratak, prekinut glas vrlo umornog režisera.
Nema sumnje da su te beleške rađene s mišlju da kasnije budu publikovane. Naprotiv: čini se da ih je Tarkovski pisao isključivo za sebe, za ličnu upotrebu. To su kvazi stenogrami utisaka i doživljaja. Vrsta čvorića vezanih na marami, da bi kasnije pomogli rad memorije. I možda te okolnosti objašnjavaju njihov neefikasan, neko bi rekao površan, katkad banalni karakter. Ali baš zbog toga, barem u prethodno navedenim fragmentima, nisu nimalo pozerske. Nema ovde one javne autokreacije, tako tipične za mnoge dnevničke naracije koje smo već odavno prestali naivno da čitamo. Tarkovski ni u jednom trenutku ne izigrava prefinjenog estetu, sladokusca italijanske umetnosti, znalca istorije, i sl. S pedanterijom knjigovođe samo beleži mesta u kojima je bio, tek tu i tamo dekoriše svoj zapis emocijom koja prati njihov obilazak.



3.

Promenimo položaj svog mernog aparata i osmotrimo sada ista mesta, ali tako kako ih je videlo oko kamere. Videćemo otisak ta tri ista dana na filmskoj traci.
Televizijski dokument Tempo di viaggio priča je o nekoliko stvari istodobno. Na najprostijem planu to je klasičan film o nastajanju filma. To je nastavak suštinskog dnevničkog sižea: rad na scenariju, vršenje neprestanih izmena u njemu; dobro poznati iz dnevnika razgovori Tarkovskog sa italijanskim scenaristom na temu konstrukcije glavne ličnosti junaka filma. To su takođe izrazito promišljeni i razrađeni razgovori sa Tarkovskim o suštini filma, o njegovim filmskim fascinacijama, najzad, o obavezama, štaviše o pozvanju koje je, po njemu, povezano s profesijom režisera. S vremenom se ovde pojavljuju autokreacijski motivi namenjeni – stiče se utisak – za potrebe zapadnog gledaoca.
Najzanimljivija u Tempo di viaggio deluje slika. Svet koji je Tarkovski u Dnevnicima nazivao pomoću vlastitih imena, jedva komentarišući posmatranu stvarnost, ovde se pojavljuje direktno pred našim očima. Da ne znamo da je to filmsko preslikavanje, a ne stvarnost, rekli bismo „kao živa“. Sem toga, delimično to je i – svet koji više ne postoji. Ne zaboravimo da je epizoda o kojoj je reč filmski zapis sitnih fragmenata puljske stvarnosti s kraja jula 1979. godine. Povrh toga, tehnički kvalitet tog zapisa je slab (analogna video traka izrazito slabog kvaliteta, a zatim presnimljena u digitalni format posle dugog vremena).
Kamera dosta verno prati režisera i registruje mesta koja on posećuje. Na filmskoj slici pojavljuju se slike grada i objekti koji su u Dnevnicima funcionisali samo kao nazivi. Pa tako vidimo katedralu Santa Kroče u Lečeu, kamera klizi po njenoj nečitkoj fasadi nekoliko trenutaka, čujemo kratku sveštenikovu besedu o kamenu od koga su se gradile lokalne crkve. Unutrašnjost katedrale Santa Marija Anuncijata u Otrantu, Tarkovski u žutoj majici i belom šortsu sluša poduže sveštenikovo izlaganje o ikonografiji Drveta života – pomalo izbledelog mozaika kamenog crkvenog poda. Alberobelo i insert-kadrovi koji pokazuju trulli čije je prisustvo Tarkovski tako snažno naglašavao u dnevničkom zapisu. Fragmenti pejzaža, snimci iz brzog automobila, prolazimo pored table sa jasno vidljivim nazivom Lokorotondo... U malom obimu, ali iz filmskog zapisa barem nešto ostaje u sećanju gledaoca.
Razume se da je to autobiografski dokument a ne turistički film obrazovnog karaktera, slika je stoga u potpunosti podređena konstrukciji celine. Nema tu, dakle, očaravajućih panorama, rafiniranih vožnji, nikakve filmske lepote. Snimci ostavljaju utisak poprilično izmontiranog, reporterskog materijala. Sve je to istina, i imajući u vidu korekcije u formu dokumenta lične prirode, red je da primetimo zanimljive razlike koje postoje između tekstualnog i filmskog zapisa.
Tarkovski entuzijastično piše u dnevniku o putu na Jug, možda i napornom, ali zato bogatom mnogim atrakcijama. Iz filma ćemo slabo šta saznati o tom „očaravajućem putovanju“ sa Tirenskog mora na Jadran, jer odmah nakon sekvence u rimskom stanu scenariste i nekoliko kadrova u kojima se pojavljuje neidentifikovani gradski pejzaž, nalazimo se na jednoj ulici u Lečeu koja vodi do katedrale.
Nastavak je jednako zanimljiv. Beleška u dnevniku: „Barok u Lečeu!“. Ako taj uzvičnik nije slučajan, onda mnogo govori o režiserovom uzbuđenju. To mišljenje izgleda da deli Gvera koji ga ubeđuje da snimci iz Lečea treba obavezno da se nađu u filmu. Ali Tarkovski kategorički odbija: „Tonino, mislim da je to mesto suviše lepo za naš film. Samo po sebi, ono možda i jeste veoma interesantno, ali za našeg junaka koji je arhitekta, previše je lepo. Naš junak ne mora sve vreme da naivno trčkara po lepim mestima.“
I zbilja, u Nostalgiji nećemo videti ni delić Lečea, ali zato će u jednoj od najlepših scena u filmu zaigrati podzemna kapela u Otrantu. Kapela sa četrdeset osam različitih stupova o kojima se donekle govori u Tempo di viaggio. A opet, u tom filmu nećemo naći nijedan snimak iz tog mesta. I još nešto u vezi sa detaljima. Nijedan od tih detalja iz dnevničkih zapisa (čim su ostali zabeleženi, znači da su bitni...) nećemo videti u dokumentarnom filmu. U tom filmu se niko ne kupa u moru. Nema autostopera i konduktera-gitariste. Nećemo saznati ko se uspeo na brdo, a isto tako i identitet pomenute u dnevniku žene ostaće i dalje za nas zagonetka.
S obzirom na uporedne aspekte, jedan fragment čini mi se neobično zanimljiv; uostalom, to je jedina razrađena sekvenca u čitavom puljskom sižeu filma. Radi se o sceni u kojoj se pojavljuje katedrala u Traniju, mesto koje je Tarkovski zabeležio u dnevniku. I to sa iskrenošću koja znatno odudara od strogog zapisa celine. Mislim na scenu obroka o kojoj on, kao što se sećamo, govori sa neskrivenim entuzijazmom („najbolji od svih doručaka“).
Ali pre nego što do toga dođe, nastupa oštra razmena mišljenja – možda čak svađa – između scenariste i režisera. (O tome takođe ni reči u dnevniku, ali se zato govori o zajedničkom kupanju u moru.) Gvera govori na italijanskom, Tarkovski na ruskom. Funkciju medijatora nehotično preuzima prevoditeljka, ali ne prevodi sve i ne prevodi tačno. U razgovoru se izražava motiv poznat još iz dnevničkih zapisa: zamor. U njima se, međutim, samo uzgred napominje ta tema, dok ovde iscrpljenost  putom, preobilje viđenih mesta dovode Tarkovskog do eksplozije. Putovanje počinje vidno da ga tišti, više ne želi da igra ulogu turiste, neće da konzumira potonje predele, očigledno mu je svega dosta.  
Tarkovski više ne želi da putuje, hoće da nakratko sedne, promisli, porazgovara sa ljudima, možda nešto pojede. Samo da prekine taj kolovrat utisaka, da prestane više da razgleda, da okrene leđa tim prokletim znamenitostima. U tom nestrpljenju blizak je drugom ruskom italofilu, Josifu Brodskom: „volim ne toliko samo putovanje, koliko da stignem negde i tamo ostanem. A da se samo vrzmam iz mesta u mesto, ždrakam sa strane – ne, to ne volim. (...) U Italiji, recimo, gde god da se nađem, trudim se da živim, da proboravim. A ne da paradiram kao turista“.
Pa da. Prestani tako da se vozikaš. Zaustaviš se, smestiš se, negde malo pustiš korenje, makar nakratko. Poslušajmo pažljivo ta emocionalni dijalog:

Gvera (prevoditeljki): Šta se dešava? Deluje nervozno.
Tarkovski: Sve vreme putujemo po „turističkim“ lokacijama. Ni na jednom nisam video mesto za koje bi se moglo reći da bi naš junak mogao tamo da živi.
Gvera (prevoditeljki): On je, naravno, u pravu, ali pokazujem mu sva ta mesta da bih ga upoznao sa svim tim italijanskim krasotama. Kasnije će moći sve to da zaboravi. A sad bih želeo da mu postavim pitanje: zašto Rus (misli se na glavnog junaka Nostalgije – napomena D.Č.) dolazi ovamo na mesec dana? Dolazi ovde da radi, dakle ne u potpunosti kao turista , ali svejedno radi za svet kulture? Naš junak će biti apstraktan pojam, ne pokažemo li ni delić stvarnosti. Slažem se da ne treba da pokazujemo suviše mnogo tih lepota, ali ne bih želeo da od njega napravimo apstraktno biće.
Tarkovski: Pomalo sam iziritiran, jer se osećam ovde kao da sam na godišnjem odmoru. Nisam navikao na takvo stanje. Za mene je vrlo važno da okušamo malo lokalni život. Ne samo lepotu Italije, lepotu njihove arhitekture, nego i da se upoznamo sa ljudima, s tim šta oni rade. S onim šta se dešava na ulici, s njihovim osećanjima... Tada bi mi bilo lakše.
Gvera: On ima pravo, ali želim da postavim jedno pitanje. Koliko dugo se vrtimo po ovoj okolini? Četiri dana, zar ne? Moramo sve to da razgledamo...
Tarkovski: A ja se osećam kao da putujemo najmanje dve nedelje. (smeh)

Čitav ovaj dijalog je off snimak. Vizuelnu pozadinu razgovora predstavlja zaslepljujuća fasada katedrale u Traniju (hram Sveti Nikola Pelegrino stoji iznad samog mora), a malo zatim i njena najbliža okolina. I nemoguće postaje moguće. Izletnici zastaju. I zaustavljaju se u Traniju praveći dužu pauzu.
S početka nije baš jasno o čemu se radi. U kadru se pojavljuje desetogodišnja devojčica u beloj haljinici, sa žutim balonom u ruci. Neki odrasli ljudi pored nje sede na stolicama pored samog zida kuće, žena (verovatno devojčicina majka) uzima balon i ulazi u stan. Kuća je u neposrednoj blizini katedralnih bedema, njen južni bedem sve vreme nam je u pozadini. Snažan vetar pokreće peškire okačene na konopcu. Zumiranje velike šerpe, u njoj se kuvaju račići. Muškarci, očigledno meštani, razgovaraju ispred kuće, u pozadini sve vreme beli zid normanske katedrale. Sada im Gvera prilazi, pita nešto tipa u beloj potkošulji. Veliki lonac s kuvanim makaronama, muškarac namotava nekoliko rezanaca na viljušku i proba. Čini se da je Gverov predlog prihvaćen, jer čitava ekipa već sedi ispred kuće, kamperski stočić, stolice na rasklapanje, na brzinu improvizovani obrok. Tarkovski, pored njega prevoditeljka, Tonino Gvera i nekoliko muškaraca obnaženih torza. Opet devojčica sa žutim balonom koji leprša na vetru. Neko kolje lubenicu. Gozbari jedu, nečija ruka sipa vino. Tarkovski je očigledno zaokupljen jelom, deluje zadovoljno. Još jednom devojčica sa žutim balonom. Sad će se duže zadržati u kadru. Načas pleše sa balonom u ruci, potom trčkara duž bedema katedrale. Kamera ide za njom, načas je gubi iz vidnog polja, nakratko se devojčica ponovo pomalja iza zida, sad se vidi na velikom dvorištu pored katedrale, trči, skakuće, jasno je da je zabavlja čitava situacija, zna već da je filmovana. I taj njen žuti balon.
Sve te scene lišene su bilo kakvog dijaloga. Bilo kakve reči komentara. Čuju se samo zvuci (očito pozadinski) koji prate aktivnosti što ih upravo gledamo: zveka kašike i viljuške o zid šerpe, zvuk vina usutog u čašu, štektanje obližnjeg automobila, sočni zvuk rasečene lubenice, odjek nogu koje hodaju ili trče po trotoaru.
I to bi bilo sve kad je u pitanju filmski zapis na temu boravka Tarkovskog u Pulji.



4.

Te puljske kadrove gledao sam nekoliko puta. I sigurno ću im se često vraćati. Ima u njima nečeg što razoružava i mami pogled. Šta? Možda najpre: prisustvo. Očito posredovano prisustvo. Zapisano na celuloidnoj traci, kasnije presnimljeno u digitalni format, ali ipak – prisustvo. U dnevničkim beleškama uopšte se ne vidi Tarkovski, čuje se samo knjigovođa koji notira jednu za drugom etape putovanja. Teško je naći njegova posebna obeležja. U puljskoj sekvenci Tempo di viaggio Tarkovski je živ; živ, mada, mrtvosan. Ide, popravlja pantalone, uvlači košulju, sluša pažljivo, nabira čelo, gleda onamo gde mu kažu, negoduje, nervozi se, razdražljiv je, grize lubenicu.
Ali i još nešto. Među svim tim snimcima pohoda na Jug naročito zanimljiv je ovaj mikrofilm snimljen u Traniju. Ne samo zato što je Tarkovski napokon okončao kuluk putovanja i načas se (doslovno!) prepustio čarima pravog života puljske palanke. U tim banalnim scenama ima nečeg  - usudiću se reći – istinitog, upravo zbog njihove spontanosti, običnosti i nepoziranja. To nije ono kad gledalac očekuje Portret umetnika u Italiji, nego sličica režisera koji je sišao sa koturni; obučen u majicu, kratke pantalone, sedi na rasklopljenoj stolici ispred nečije kuće i jede špagete. To nije sve: na tim snimcima (koji kao da oponiraju italijanskim krasotama o kojima je reč u svađi) sve što se dešava u prvom planu ispostavlja se kao daleko važnije od monumentalne pozadine. Od tog katedralnog kamenjara kome je skoro hiljadu godina. Stiče se utisak kao da isparljivo vreme života načas postaje snažnije od kristalne forme umetnosti. Banalnost života ovde kao da trijumfuje nad njenom uzvišenošću. I još ta čudna devojčica sa žutim balonom, arhetip lepršave lakoće, kao nemi emisar sa onoga sveta... Tarkovskog više nema među nama, a ona, želim da verujem, još uvek živi.
Uzavrelo podne. Udaraju zvona, jedan mladi par ulazi u crkvu. Sedim na kamenoj klupi, ispred mene pogled na katedralu i more. Katedrala podseća na brod i imam utisak da ću za koji časak zaploviti. Vazduh je vlažan i gust, sa mora dopire slani vetar, dohvatam rukom kesu sa breskvama, uzimam jednu, pa drugu, opušteno sedim, gledam čas u more, čas u beli kamen, zvona bruje, vreme prolazi kroz mene neopazice, niz bradu mi curi lepljiv sok.


Darijuš Čaja, „Nekuda dalje, negde drugde“
Prevod Milica Markić  

Darijuš Čaja (1961), doktor antropoloških nauka, naučni radnik na Institutu za etnologiju i kulturnu antropologiju Jagjelonjskog univerziteta, član redakcije tromesečnika  „Konteksti” Instituta za umetnost Poljske akademije nauka, lista koji se bavi problematikom između folklora i avangardne umetnosti, između estetike i antropologije, kao i temama pozorišta, popularne i masovne kulture. Knjige: Signatura i fragment. Antropološke naracije (2004); Anatomija duše. Figure mašte i jezičke igre (2006); Časovi mraka (2009) – nagrada za najbolju knjigu Fondacije TVP Kultura.
Knjiga Nekuda dalje, negde drugde ušla je 2011. u najuži izbor za književnu nagradu Nike.

No comments:

Post a Comment