Sunday, September 11, 2016

Borislav Pekić, "Kako upokojiti vampira" (odlomak)









BORISLAV PEKIĆ, "Kako upokojiti vampira"(odlomak)

-Pa ipak, vi ste dobar policajac, Rutkowski. Ali biste bili još bolji kad biste se prepustili prirodnim nagonima. A znate li zašto ste potencijalno dobar policajac, Rutkowski? Zato što imate dušu. Jeste, Rutkowski, dušu.
-U tom slučaju, bilo bi pametnije da sam sveštenik.
-Sveštenik? Zašto baš sveštenik?
-Zbog duše, gospodine. Sa njom bih onda mogao da činim prave stvari.
-Glupost! Sa dušom se jedino u policiji mogu činiti prave stvari. U Crkvi, ona je - pričesni dekor. Šta će svešteniku duša? Svešteniku ne treba duša. On ima svoju svetu dogmu. Policajac nema svoju svetu dogmu. On nema ništa. Njemu je duša neophodna. Policajac bez duše je mašina bez svrhe. Perpetuum mobile! Proizvođač vetra! Duvač oblaka! A vi ste, kladim se, verovali da je osnovno svojstvo uspešnog policajca bezdušnost, niste li?
-Bezosećajnost, ako ćemo pravo, kako piše u nekim cenjenim udžbenicima.
-Tako? Šta je po vama zadatak policije?
-Da dozna istinu.
-Istinu? Nije nego! Jesmo li mi možda prokleti filozofi, šta? Mi pravimo istine, poručniče Rutkowski! Ne saznajemo ih, nego pravimo! To je stvaralački, a ne istraživački posao. Mi smo umetnici, gospodine moj. I kad bih imao sreću da u vašim mrtvim očima vidim ma i najmanju iskru shvatanja, ja bih rekao: pesnici. Da, oni koji hode per aspera ad astra.
...
-A da bi jednu istinu usadili u nečiju dušu potrebno je pre svega da u nju prodrete. I sad, čime, do đavola, mislite u nju prodirati, ako je i sami nemate?
-Kapetan Rotkopf predlaže goveđu žilu.
-Kapetan Rotkopf je smetenjak! Nosite li pištolj, Rutkowski?
-Naravno, gospodine pukovniče.
-Ništa na ovom svetu nije „naravno“, poručniče. Pogotovo u našem poslu. Jer ja ga, na primer, ne nosim. pištolj, dakle, imamo, a besmrtnu dušu nemamo?
-To nisam rekao!
-Čak i da je imate, ne verujem da je u bogzna kakvom stanju. A pištolj vam je, pretpostavljam, čist kao dečji čmar?
-Prema propisima, gospodine.
-Međutim, pošto za održavanje duše Pravilnik Službe nije predvideo nikakve propise, vi je jednostavno puštate da zarđa i time odbacujete najefikasnije oruđe kojim islednik raspolaže. Znate li, Rutkowski, da je to zločin ravan onome što ga čini vojnik kada izgubi pušku?
-Pa, činim za nju koliko mogu i koliko mi prilike dopuštaju.
-Mogao sam to i da pretpostavim. Mi spadamo u fini, gospodski soj koji se o svojoj duši stara, neguje je, usavršava, glanca, ali kad ujutru pođe u kancelariju, demontira je i zabravlja u kućni sef, među pisma od gospođe mame i intimne dnevnike. Da se na poslu ne bi uprljala. Oštetila, ne daj bože. Mi, dakle, imamo dušu, čistu i alfijski prozračnu, ali je sa službom ne mešamo. Najzad, za nju nismo plaćeni. Pretpostaviti da je poslodavac, Reichsführer Himmler, kupio i nju, značilo bi da smo je prodali đavolu. Jer samo je đavo kadar da kupuje duše, a mi svakako ne mislimo da je naš dobri, stari Reichsführer đavo? Ili, mislimo? Ili, ipak, mislimo, Rutkowski?
-Naravno da ne mislimo, gospodine.
-Prema tome, imamo pravo da naše male, nežne duše čuvamo za ličnu upotrebu, a da se na službu velikonemačkom Reichu javljamo u vidu vreće kostiju i muskula, koje na okupu drži jedino centar za koordinaciju pokreta i crna uniforma. 


Monday, September 5, 2016

Borhes, EVERYTHING AND NOTHING






Borhes

EVERYTHING AND NOTHING
Niko nije bio u njemu; iza njegovog lica (koje, čak i prema lošim slikama iz njegovog vremena, ne liči ni na jedno drugo) i njegovih reči, koje su bile brojne, fantastične i usplahirene, bilo je samo malo hladnoće, san koji niko nije sanjao. U početku je mislio da su svi kao on, ali začuđenost prijatelja s kojima je pokušao da razgovara o toj praznini otkrila mu je zabludu i naučila ga zauvek da se jedinka ne sme razlikovati od vrste. Ponekad bi mu se učinilo da se za njegovu boljku može naći lek u knjigama, pa je tako naučio malo latinskog i još manje grčkog, kako svedoči jedan savremenik; zatim je mislio da se možda u obavljanju iskonskog obreda čovečanstva nalazi ono što je tražio, pa je pustio Anu Hetuej da ga jednog dugog junskog popodneva upućuje u tajnu. Sa dvadeset i nešto godina došao je u London. Instinktivno, izveštio se da se pravi da je neko da ne bi otkrili da nije niko; u Londonu se susreo sa profesijom za koju je bio predodređen, profesiom glumca, koji se na pozornici pravi da je neko drugi pred skupom koji se pravi da ga prihvata kao tog drugog. Posao histriona ga je naučio posebnoj sreći, možda prvoj koju je upoznao; ali kad bi odjeknuo poslednji stih i kad bi sa scene odvukli poslednjeg mrtvaca, mrski ukus nestvarnog ponovo bi ga omamio. Prestajao je da bude Fereks ili Tamerlan i ponovo postajao niko. Nemajući kud, izmislio je druge junake i druge tragične fabule. Tako je, dok je telo ispunjavalo svoju sudbinu tela, u burdeljima i krčmama Londona, duša koja je stanovala u njemu bila Cezar koji  se oglušuje o upozorenje proročanstva i Đulijeta koja mrzi ševu, i Magbet koji u pustari razgovara sa vešticama koje su i parke. Niko nije bio toliko ljudi kao taj čovek koji je, poput Egipćanina Proteja, umeo da iscrpe sve privide bića. Ponekad bi u zakutku nekog dela ostavio svoju ispovest, siguran da je neće dešifrovati; Ričard tvrdi da u njegovoj jednoj ličnosti ima mnogo uloga, a Jago na čudan način kaže: „Nisam onaj koji jesam:“ Suštinska istovetnost življenja, sanjanja i predstavljanja nadahnula ga je da napiše čuvene tirade.    
Dvadeset godina je istrajao u toj usmerenoj halucinaciji, ali jednog jutra ga je iznenada spopala muka i užas što je on toliko kraljeva koji umiru od mača i toliko nesrećnih ljubavnika koji se sastaju, rastaju, i milozvučno umiru. Istoga dana odlučio je da proda svoje pozorište. Za manje od nedelju dana vratio se u rodno selo, gde je ponovo našao drveće i reku svog detinjstva i nije ih dovodio u vezu sa onim drugim koje je slavila njegova muza, ukrašenim mitološkim aluzijama i latinskim imenima. Trebalo je da bude neko; bio je impresario u penziji koji se obogatio i koji posvećuje pažnju pozajmicama, parnicama i sitnoj dobiti. U tom duhu je kazivao u pero svoju suvu oporuku koja nam je poznata i u njoj je namerno izostavio sve što je moglo biti patetično ili literarno. Prijatelji iz Londona su imali običaj da ga posećuju u njegovoj osami, a on se radi njih vraćao svojoj ulozi pesnika.
Priča dodaje da je pre ili posle svoje smrti stao pred Gospoda i rekao mu: „Ja koji sam uzalud bio toliko ljudi želim da budem jedan, da budem ja.“ Božji glas mu je odgovorio iz jednog kovitlaca: „Ni ja nisam ja; sanjao sam svet kao što si ti sanjao svoje delo, moj Šekspire, a među obličjima moga sna si i ti, koji si kao i ja mnogi i niko.“


Wednesday, August 24, 2016

Borhes PESME



BORHES



EFIJALT

I na dnu sna su snovi. Ja svake noći želim
U vodama se tamnim izgubiti, što me čiste
Od pleve dana, ali ispod te vode iste
Što pretposlednje Ništa spremno će nam udeliti
Još neko gadno čudo na sivom dnu biti mora.
Može to biti ogledalo sa odrazom moga lica,
Može to biti vrt neki. Ali uvek je mora.
Od ovog sveta nije. Ne da se imenovati
Ta jeza što me hvata, iz mitske i maglene
Prošlosti. Omrznuta slika progoni mene
I truje moje bdenje kao što mi i mrak trova.
Zašto kad sam ostanem da odmorim se, trudan
Zašto baš tada iz mene nikne ta ruža luda?
(Iz "Duboke ruže" 1975.)



MUZIČKA KUTIJA

Muzika Japana. Škrto se
od klepsidre otkidaju kapi
sporoga meda il' nevidljivog zlata
što u vremenu ponavljaju nit
slabašnu i večnu, tajnovitu i jasnu.
Strah me je za svaku da je poslednja.
One su juče što se vraća. Iz koga hrama,
iz koga sićušnog vrta u planini,
iz kojih bdenja na neznanom moru,
iz koje stidljive tuge,
iz koje izgubljene i ponovo nađene večeri
dolaze meni, svojoj dalekoj budućnosti?
Neću saznati. Nije važno. U toj muzici sam
ja. Želim da budem. Krvarim.
(Iz zbirke "Istorija noći", 1977)



JEDNOM SAKSONSKOM PESNIKU

Ti čija put, danas rasuta u prah,
nekad ko naša pritiskaše zemlju,
ti čije oči videše sunce, tu zvezdu slavnu,
ti što ne življaše u krutoj prošlosti
već u neprestanoj sadašnjosti,
na krajnjoj tački i vrtoglavom vrhu vremena,
ti koga u tvom manastiru dozva
drevni glas junačke pesme,
ti što tkaše reči,
ti što pevaše o pobedi kod Brunanbura
i ne pripisa je Gospodu
već maču svoga kralja,
ti što svirepo likujući pevaše
o poniženju Vikinga,
o gozbi gavrana i orla,
ti što u ratničkoj odi okupi
obredne metafore svoga roda,
ti što u vremenu bez istorije
vide u sadašnjosti juče
a u znoju i krvi Brunanbura
odblesak drevnih zora,
ti što toliko ljubljaše Englesku svoju,
a ne imenovaše je,
danas si samo nekoliko reči
koje beleži germanista.
Danas si samo moj glas
kad oživljava tvoje gvozdene reči.
Molim bogove svoje ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju ili u jutrima ljudi.



KIŠA

Iznenadno svetlost večernja se rađa
jer već kiša pada neprimetno sitna.
Pada i pala je. Jedna stvar je bitna:
u prošlosti našoj kiša se događa.
Onome što kišu sluša zaneseno
darežljivo vreme izgubljen čas pruža
kad je cvet otkrio što se zove ruža
i čudesnu boju imenom crveno.
Ova kiša koja slepa okna stvara
radost će doneti u predgrađa stara
grozdovima crnim što ih loza krije
u dvorištu nekom koga nema više.
Vetar mi donosi iz večeri kišne
voljeni glas oca koji umro nije.



MLADA NOĆ

Noćne vode očišćenja već me oslobađaju
mnogih boja i mnogih obličja.
U vrtu ptice i zvezde već slave
željeni povratak drevnih načela
sna i tame. Već je zapečatila tama
ogledala što ponavljaju privid stvari.
Gete je lepo rekao: Blisko se udaljava.
Te tri reči sažimaju suton.
U vrtu ruže prestaju biti ruže
- žele da budu Ruža.



MOJE KNJIGE

Moje knjige (koje ne znaju da ja postojim)
isto toliko su deo mene kao i ovo lice
sa prosedim zaliscima i sivim očima
koje uzalud tražim u prozorskom staklu
i koje opipavam zgrčenom šakom.
Ne bez izvesne logične gorčine
mislim da se suštinske reči
koje me iskazuju nalaze u ovim listovima
što ne znaju ko sam, ne u onim koje sam ispisao.

Tako je bolje. Glasovi mrtvih
reći će me zauvek.




SAN

Kada ponoćni časovnici rasipaju
velikodušno vreme,
otići ću dalje nego Odisejevi najbolji veslači
u predeo sna, nedostupan
ljudskome sećanju.
U tome potopljenom predelu
otkupljujem stvari koje nisam potpuno razumeo:
trave iz jednostavne botanike,
nešto raznovrsnije životinje,
dijaloge sa pokojnicima,
lica koja su u stvari maske,
reči veoma drevnih jezika
i ponekad stravu nesravnjivu
sa onom koju nam može pružiti dan.
Biću svi ili niko. Biću onaj drugi
koji, ne znajući, jesam, onaj koji je gledao
ovaj drugi san, moju javu. Onaj koji je u meni,
bez strasti, sa osmehom.





MATEJ, XXV, 30

Prvi most stanice Konstitusion i pod mojim nogama
tutnjava vozova što su gvozdene lavirinte pleli.
Dim i zvižduci jurišali su na noć
što neočekivano postade Strašni sud. Sa nevidljivog
horizonta i iz središta mog bića glas beskrajni
reče ove stvari (ove stvari, ne ove reči
koje su moj jadni prevod svetovni jedne jedine reči):
- Zvezde, hleb, biblioteke, istočne i zapadne
karte, šahovske table, tremovi, prozori na krovu i podrumi,
telo čoveka da hoda po zemlji,
nokti koji rastu u noći, u smrti,
senka što zaboravlja, vredna ogledala koja umnožavaju,
padine muzike, najpomirljivijeg oblika vremena,
granice Brazila i Urugvaja, konji i jutra,
bronzani teg i primerak 'Sage o Gretiru',
algebra i plamen, juriš kod Hunina u tvojoj krvi,
dani nastanjeniji nego Balzak, miris orlovih nokata,
ljubav i očekivanje ljubavi i nepodnošljive uspomene,
san kao zakopano blago, darežljiv slučaj
i sećanje koje čovek ne gleda bez vrtoglavice,
sve to ti beše dato, i uz to
drevna hrana junaka:
laž, poraz, poniženje.
Uzalud smo ti dali okean,
uzalud sunce, što ga videše zadivljene Vitmenove oči,
istrošio si godine i one su tebe istrošile,
a još nisi pesmu napisao.




GRANICE

Ima jedan Verlenov stih koga se neću setiti,
ima jedna obližnja ulica zabranjena mojim koracima,
ima jedno ogledalo koje me je poslednji put videlo,
ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta.
Među knjigama moje biblioteke (gledam ih)
ima jedna koju nikad neću otvoriti.
Ovog leta ću napuniti pedeset godina;
smrt me nagriza, bez prestanka.





KLEPSIDRA

Ne od vode, od meda biće poslednja
kap klepsidre. Videćemo je
kako blista i uranja u tminu,
ali u njoj će biti blaženstva
koja crvenom Adamu dade Neko ili Nešto.
Uzajamna ljubav i tvoj slatki miris,
čin razumevanja vasione,
pa makar i pogrešnog, onaj trenutak
u kome Vergilije sastavlja svoj heksametar,
voda žeđi i hleb gladi,
meki sneg u vazduhu,
dodir knjige koju tražimo
u nemarnosti polica,
radost sablje u boju,
more koje slobodno brazdaše Engleska,
olakšanje što kroz tišinu čujemo
očekivani akord, sećanje
dragoceno i zaboravljeno, umor,
trenutak u kome nas rastače san.





NATPIS NA BILO ČIJEM GROBU

Nek se ne usudi drski mramor
brbljavo prestupiti svemoć zaborava,
razvučeno nabrajajući
ime, ugled, zbivanja, zavičaj.
Ta šarena stakalca bolje dolikuju mraku,
pa nek mramor ne govori ono što ljudi šute.
Ono bitno iz završenoga života –
-drhtava nada,
neumoljivo čudo boli i sablast užitka –
-ionako će zauvek potrajati.
Slijepa je samovoljna duša što zahtijeva trajanje
kad joj je ono zajamčeno tuđim životima,
pa i ti sam si već zrcalo i odraz
onih što ne poživješe u tvoje doba,
a drugi će biti (i jesu) tvoja besmrtnost na zemlji. 



DRUGA PESMA O DAROVIMA

Želim da zahvalim božanskom
lavirintu posledica i uzroka
za raznovrsnost živih bića
koja sačinjavaju ovaj čudni svet,
za razum, koji će neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogućava da vidimo druge
kao što ih vidi božanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za mistični novac Angelusa Silezijusa,
za Šopenhauera,
koji je možda odgonetnuo svet,
za blesak vatre
koji nijedno ljudsko biće ne može gledati bez straha iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruže
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke večeri i dane 1955,
za tvrdokorne goniče stoke što u ravnici
požuruju krdo i zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reči koje su jednog sutona upućene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhvatio
hiljadu i jednu noć,
za onaj drugi san, o paklu
plamenoj kuli što očišćuje
i slavnim sferama,
za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa anđelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se sustiču u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u Nortumbriji,
za mač i harfu saksonsku
za more, što je blistava pustinja
i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reči engleske,
za muziku reči nemačke,
za zlato što se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam pročitao: Gesta dei per Francos
za Verlena, nedužnog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,
za visoke kule San Franciska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a čije ime, kao što bi on i želeo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe
koji pre španskog jezika napisaše
čitavu špansku književnost,
za geometriju i otmeni šah,
za Zenovu kornjaču i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponaša mudrost,
za zaborav koji briše ili menja prošlost,
za naviku
koja nas ponavlja i potvrđuje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog početka,
za noć, njenu tamu i njenu astronomiju,
za hrabrost i sreću drugih ljudi,
za otadžbinu, koja miriše u jasminu
ili maču starinskom,
za Vitmena i Franju Asiškog, koji su već napisali pesmu,
za činjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada neće stići do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Hejzlem koja je molila decu da joj oproste
što tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt,
ta skrivena blaga,
tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.

(Preveo Radivoje Konstantinović)