Monday, March 9, 2015

Adam Zagajevski



Adam Zagajevski

Poraz

Zaista umemo da živimo tek u porazu.
Prijateljstva se produbljuju
ljubav oprezno diže glavu.
Čak i stvari postaju čiste.
Bregunice igraju u vazduhu
nastanjene u ponoru.
Drhti lišće topola.
Samo je vetar nepomičan.
Mračne pojave neprijatelja izdvajaju se
od svetle podloge nade. Raste
hrabrost. Oni, govorimo o njima, mi, o nama,
ti, o meni. Gorki čaj prija
kao biblijska predskazanja. Samo da nas
ne iznenadi pobeda.



Istina

Ustani otvori vrata odreši te konopce
ispleti se iz mreže živaca
ti si Jona koji vari kita
Odbij da pružiš ruku tome čoveku
ispravi se osuši tampon jezika
izađi iz te čaure razmakni te opne
udahni najdublje slojeve vazduha
i polako pamteći pravila sintakse
kaži istinu za to služiš u levoj ruci
držiš ljubav u desnoj mržnju



Moj vršnjak

Uzdržano se osmehujemo, pokušavamo
čak da pronađemo zajedničke poznanike,
razgovor se lepi, mada ne gori.
Ali situacija ne pogoduje široj razmeni
misli. Ja imam iza sebe samo svoje
snove i opažaje, a ti si pristao
da istupaš u ime despota.



Moji učitelji

Moji učitelji nisu nepogrešivi.
To nije Gete koji ne može
da zaspi samo onda kad u daljini
plaču vulkani, ni Horacije
koji piše na jeziku bogova
i ministranata. Moji učitelji
pitaju me za savet. U mekim
kaputima na brzinu nabačenim
na snove, u osvit, kad hladni
vetar saslušava ptice, moji
učitelji govore šapatom.
Čujem kako im drhti glas.



Zakon

Nevidljiv je, providan,
sa anemičnom kožom bolešljivog
dečaka koji rešava šarade;
nedostupan pesničkom uzbuđenju;
obožava maskarade, oblači se
u žensku haljinu, krije se pod
pepelom perika. A ipak baš on,
ustrajno kao opruge časovnika
na kulama zamka, pokreće
i snaži ruke slobodnih ljudi.



Pismo

Piše da je sve dobro
dani su sve duži
u kućama sazreva mir
samo snovi kao besne lisice
grizu nas za listove




Kjerkegor o Hegelu

Kjerkegor je govorio o Hegelu: podseća na nekog
Ko podiže ogromni zamak, a sam stanuje
U prostoj šupi što stoji u blizini zgrade.
Tako isto inteligencija stanuje u skromnom
Stanu lobanje, a one divne države
Koje su nam obećavane, zaklonjene su
Paučinom, zasad moramo da se zadovoljimo
Tesnom ćelijom zatvora, pesmom zatvorenika,
Dobrim raspoloženjem carinika, pesnicom policajca.
Živimo u čežnji. U snovima se otvaraju
Zasuni i brave. Ko nije našao sklonište u
Velikom, traži malo. Najmanje zrno
Maka na svetu jeste Bog. Raspinje ga
Veličina.


No comments:

Post a Comment